Bezimeni

Ali nismo mi bili krivi. Ne! Vidite, nas su pustili takve iz bolnica: krvave, rasečene, iskasapljene, nedošivene i nedolečene. Nisu imali anestetika; nisu imali konca; nisu imali više nikakvih lekova niti materijala i samo su nas pustili; pootvarali su vrata, podigli nas sve iz mokrih i smrdljivih kreveta na kojima smo ležali, nisu nas čak…

Divna si

Zamisli se pred ogledalom, velikim ogledalom u kupatilu. Nikud ne žuriš, nikoga ne čekaš. Sama si. Niko neće zvati. Naporna nedelja je za tobom i sada ćeš sebi priuštiti opuštajuće subotnje popodne usred proleća, rascvetavanja i raspevavanja svega. Zaboravila si, na trenutak, sve probleme i obaveze, ostala su samo zadovoljstva. Više nema ratova na ovome…

Pokojna Marta (1)

Danas smo ju sahranili. Ne znam ko je napisao umrlicu tek – nisam ja. Znali smo se, sigurno, bar petnaest godina. Kada sam stigao ovamo, prvo sam nju upoznao. Prva osoba koja mi se obratila bila je ona. Još se toga sećam. Bilo mi je oko dvadeset i pet, ne sećam se ni kuda sam…

Novogodišnji san

Sanjam… neku Nju.   Leto je i rano jutro. Znam. Ležim na desnom boku, okrenut sam prozoru, oslonjen na lakat, smejem se i gledam je. Svetlo se razdvaja oko onih par pramenova njene kose koji slobodno padaju; sedi – levi je obraz spustila na rame, oslanja se na desnu ruku kao Majolova Žena u sedećem…

Poklapanje

–  Pa, ćao! –  Ćao. –  Kako si? Je l’ ti mama spremila ručak? –  Jeste. –  Pa, šta ti je to lepo spremila? –  Pa, supu… i… pire… i… i grašak i pile… –  Pa, baš sve što ti voliš!? –  Da! I tortu… sa sladoledom! I čokoladom! –  Jao, super! –  I mama…

Slabiji pol

Dušan izlazi iz špajza noseći i poslednju kutiju natrpanu projektima, papirima i ko zna još čim, staje pred mene i, kao da ne želi da je pusti, uzdiše teško gledajući još jednom po praznoj kancelariji. Kao da se predaje, diže ruke od svega, ćuška tu kutiju uz ploter i skener, poslednje neodnešene stvari, i seda…

Još uvijek lijepa

Hej, ti, a ti još uvijek lijepa! Ljudi ti to još uvek govore ovim hladnim, smrdljivim hodnicima. A zašto i ne bi? Jedino se još tvoja ljepota može odupreti sveopštoj malaksalosti, smrti i truleži koje ovuda gamižu. Čudno je to. Nađe se čovek tako… u nekoj ovakvoj situaciji i jedino o čemu može misliti… Vidiš,…

Anarhija

Sipao sam rakiju i nekoliko kapi pade na revolvere koje smo svi izvadili na sto, kao izložbu da pravimo, merimo čija je cev duža. Pogledao sam Marka i pomislio: „Tako dakle, komesaru, moju ženu jebeš dok ti ja dižem revoluciju!“ Još nismo pošteno ni plan razradili, kad upadoše panduri i počeše da mlate po nama,…

Detalji

Sedim zgrčen na premalom autobuskom sedištu dok preko mojih umornih i zakrvavljenih očiju prelaze pejzaži o kojima bi Van Gog sanjao. Verovatno bi stavio svoj štafelaj na vr’ baš ovog brda, otpio bi malo vina i, okrenuvši mi svoju sakatu glavu rekao: „Ali ja sam, čoveče! dragi moj! potpuno lud. U mojoj glavi ova brda…

Leto bez Marije

Kao i uvek na početku prave priče, u sobi je mrak, ona otvara vrata, zastajkuje uokvirena svetlošću iz hodnika, smeši se podrugljivo, bez pokreta izuva patike i brzim stopalima, u šarenim čarapicama, prešuštava put do mog kreveta. Stoji nada mnom u tom smešnom, plavičastom mraku, znam da se i dalje smeši; ne vidim je, rukom…