Leto bez Marije

Kao i uvek na početku prave priče, u sobi je mrak, ona otvara vrata, zastajkuje uokvirena svetlošću iz hodnika, smeši se podrugljivo, bez pokreta izuva patike i brzim stopalima, u šarenim čarapicama, prešuštava put do mog kreveta. Stoji nada mnom u tom smešnom, plavičastom mraku, znam da se i dalje smeši; ne vidim je, rukom…

Pluralia tantum

„Udara me blago golim kolenom u rame budeći me do pola. Znam da nije tu.“ ZZ „Znao sam devojku podočnjaka tamnih kao noć. Bila je večito tek probuđena i polusnena. Tanka, providna, duga spavaćica bila je njena uniforma, san – njena religija. Tada je čitala „Idiota“. Nije volela da kisne. Volela je svetlo plave, blage…