Leto bez Marije

Kao i uvek na početku prave priče, u sobi je mrak, ona otvara vrata, zastajkuje uokvirena svetlošću iz hodnika, smeši se podrugljivo, bez pokreta izuva patike i brzim stopalima, u šarenim čarapicama, prešuštava put do mog kreveta. Stoji nada mnom u tom smešnom, plavičastom mraku, znam da se i dalje smeši; ne vidim je, rukom sam prekrio oči, izigravam žrtvu prepuštenu joj na milost i nemilost. Lakim pokretima ispravlja suknju, zateže bluzu preko svojih malih grudi i raspušta kosu. Leže pored mene bez dodirivanja. Leži na leđima kao i ja, ruke je preklopila preko stomaka i osmeh ne skida sa usana. Njena me kosa golica po obrazu i ja, uz umorni uzdah, sklanjam ruku bez otvaranja očiju, mičem joj kosu, dodirujem je i bežim od toga, skupljam se, okrećem čak i stopala na unutra.
Ćutimo uporno. Otvaram oči, pokrećem se, nadnosim nad nju, ljubimo se dugo, vlažno, lepljivo. Njen poljubac te noći ima ukus piva. Stavljam joj pikslu na stomak, pušim dugim dimovima, u povremenom žarenju cigarete vidim sjaj njenih očiju, osmeh razvučen preko njenih zuba.
Odlazi nakon samo par sati provedenih sa mnom. Ne pitam se šta sad, znam da će me nazvati. Dok čekam da telefon zazvoni, shvatam da me ni jednom te noći nije dodirnula, ni jednom nije pružila ruku ka meni. Mi se nismo ljubili, ljubio sam ja nju. Osećam se potpuno – i kao silovatelj i kao žrtva. Ona od mene pravi logički paradoks.

Čekam da ode, već danima, pola leta ja već čekam da izvadi vizu, spakuje se i otputuje. Isto se tako može i udavati mesto putovanja, bar što se mene tiče. Kad se vrati, a Ona se nikada neće vratiti, neće ni znati da sam postojao. I kad je slučajno sretnem negde, gledaće me kao tuđe sećanje i pitaće se kako li izgledaju poljupci mojih usana, dodirivanja mojih prstiju. Slušaće šta govorim, kako govorim, gledaće moje uvojke i mrsiće ih u mašti svojim prstima. Zbog svega toga tražiće mi telefon. Kao i uvek zvaće me pred svitanje i pričati gluposti, upoznavaćemo se u tim razgovorima, zamišljaće izraze mog lica i šta radim, kako sedim, gde su mi ruke. Slušaću satima njenu naivnu priču o tome u čemu spava i grišću prvi cvrkut ptica kao parče njenog tela.
A onda, jedne zore, reći će mi, srećna, osluškujući moje disanje i tražeći mu značenje, da se sutra udaje, najzad, posle duge i lepe, ispunjene, savršene, prave veze. Nazvaće ponovo da vidi zašto sam joj spustio slušalicu. Pitaće: „Kako možeš tako da okončavaš naš poslednji razgovor?“

Zovem je svakog dana i pitam: „Hoćeš li doći večeras?“ Ona kaže: „Ne znam, ne verujem, možda, teško, javiću ti se.“ Nakon toga ja nikad ne sedim i ne čekam je. Izlazim, lunjam, bežim i vraćam se na prvi znak sumraka. U povratku kupujem sok, cigarete i pistaće. Dobijam želju da spremim nešto za večeru, nešto za uz vino. Vraćam se kući i izmišljam poslove: perem suđe, ribam kupatilo, čistim lulu, pišem, popravljam ormar… U tom iščekivanju otvaram njen sok, palim njene cigarete, grickam njene pistaće. Pred svitanje me zove, priča mi o svom danu, o svojim umornim očima. Ne govorim joj ništa. Tišina namesto urlanja – svi su izbori moji.

Jednog od idućih dana ulazi u moju sobu i zagleda po ćoškovima. Zadovoljna seda u fotelju, sazuva patike i stopala podiže na krevet. Gleda me pravo u oči i smeje se. Pružam ruke povlačim je k sebi. Leže potrbuške i počinje da prede dok joj mazim leđa. Raskopčavam joj haljinu i dodirujem toplu kožu vrhom jezika – tražim ukus te noći. Dok ležim kraj nje, širim haljinu i vidim krajičak beline njenih malih dojki. Znam da je taj izraz nervira, zato ga i koristim. Ustajem i gasim svetlo, usput nam uzimam cigarete. Mrzi je da odlepi svoj obraz sa prekrivača, pušim sam u tom mraku. Ona se meškolji, navlači bolje prekrivač preko jastuka i ja shvatam da se gadi. Smejem se, pitam se je li skroz luda ili samo nije svesna da je ta jastučnica potpuno čista. Ipak, nos joj je zatvoren, kako i može osetiti ikoji miris? Nastavljam da je ljubim, golicam je bradom i brkovima po vratu, stresa se, ježi i lagano tone u dremež. Zavlačim joj ruku pod haljinu, pod gaćice, vraćam je nazad, ona samo udahne vazduh i još malo se raširi po krevetu.
Dok je milujem u mraku, ona mi nešto priča. Ne vidim joj usne, ne vidim sebe. Ne znam koje su ruke moje, a kamoli reči. Čujem samo glasove: „… i onda sam mu rekla da to stvarno nije u redu. Pa zar ne? Ne znam. Stvarno ne znam zašto bi to i bilo važno. Pa kako nije? ‘Ajde razmisli malo. Znaš, u suštini me ni ne zanima baš da sada nešto kao slušam o tvom dečku i vašoj vezi. Pa zar mi nismo prijatelji? Ne, više nismo, zapravo, ne verujem da smo to ikad i bili. A zašto? Zato što život zbog tebe pretvaram u poeziju, i to onu podsmešljivu – preverovsku. Ne razumem. Pa Zbog tebe, ljubavi moja. Preverova pesma, znaš? Ne. S kim si ti rasla u pubertetu? Sa mamom i tatom. Bravo, potpuno izuzetno! A šta sa tom pesmom? Ma ništa, kupio sam ti pre neki dan pistaće – i jeo sam ih; kupio sam i sok, zbog tebe – i pio sam ga čekajući te; kupio sam i cigarete, opet zbog tebe – i pušio sam ih; čekao sam te i ti nisi došla – sok je popijen, pistaći pojedeni, a cigarete sam popušio. Mislim, kod Prevera je sve to mnogo lepše i srećnije, veselije. A ti si tužan? Ma da, samo ako nisam. Znaš da poslednjih mesec dana cigarete kupujem samo zbog tebe. Stvarno? Da. Samo, nekako uvek ja popušim više. Zaludno te je čekati. Nije. Marija, znaš li ti koliko, kako i zbog čega te želim? Koliko, zašto i… i, šta je ono treće? Kako, na koji način. Reci mi. Imaš li ti uopšte neku predstavu o tome šta mi je u glavi. Ne. Kako bih i mogla – ti si meni potpuni stranac. Jednom sam imala prijatelja koji je ličio na tebe, ali je on nestao, tako da… Ma jebi se! Sam si kriv. Okreni se. Zašto? Zbog gladnih u Namibiji. Kojih gladnih? Mojih očiju. One nemaju veze sa Namibijom. Imaju, imaju, glad su tamo naučile. Ne seri, molim te. Okreni se. Pomeri ruke. Pomeri ruke! Neću. Pa dobro bre, neću ti ništa. Pa što ti onda smetaju moje ruke. Tebi neću ništa, ali bih da sklonim haljinu. Ne može. Zašto? Vidi, ja stvarno uživam u ljubljenju sa tobom, ali tucanje je… Ko je uopšte pominjao jebanje? Ja i govorim o ljubljenju. Ako ne sklonim tu haljinu, tvoj stomak se neće ljubiti sa mojim usnama, ni tvoje grudi, ni tvoj vrat. Koji si ti kreten. Pa šta je sad? Eto, pomerio si je, šta sad ne valja? Ništa, sve je u redu, upoznajemo se. Ti to mene njušiš? Mirišem, glupačo! Psi njuše, ja uživam. Jao, golicaš me. Nemoj! Marija, koliko kategorija seksa postoji. Ne razumem? Gde je granica između poljupca i tucanja? Na usnama. Čijim, kojim? Onim koje kažu NE! Dođi ovamo…“
Pružam ruku i palim svetlo. Gledam opčinjen njenu nežnu kožu. Zabacujem joj ruke iznad glave i držim ih jednom svojom šakom, dok drugu prevlačim preko njenog pazuha, ližem joj bradavice i gledam kako očvršćavaju, ljubim joj pupak. Jezikom joj dodirujem usne i one žudno obuhvataju moje, upija me, provlači svoj jezik kroz moje zube, zatvara oči i guši se jer ne može da udahne vazduh. Bežim iz tog poljupca, puštam joj ruke, one ostaju negde gore, obuhvatam joj šakama grudi i shvatam da je to najviše što ćemo se ona i ja približiti jebanju. Mirisi sa njenog vrata me opijaju i ja jedva ustajem s kreveta dok se ona oblači i kaže:

˗ Moram da idem.

Šta da joj kažem? Ništa – mora da ide.

˗ Kakve su šanse da se vidimo ovih dana?

˗ Nikakve. Ne znam šta ću pre. Trebalo bi da s Markom završim sve za to letovanje i… – kasno je zaćutala. Ljubim je na ulaznim vratima i puštam kraj njene haljine. Nije se ni okrenula. Samo je otišla.

Ranije kad je dolazila, pre svih tih nesrećnih zbivanja, uvek me je ljubila u obraz, pozdravljala nasmešena, durila se na moja prevrtanja očima usled tih sitnih ceremonija. Sada joj otvaram vrata kao batler, ona ulazi tiho, nervozno mi dobaci osmeh, spušta svoje stvari na prvu slobodnu stolicu, odlazi do frižidera i tamo traži neku zanimaciju. Srećom, retko kad imam nešto za grickanje ili glockanje, jer bi u suprotnom do sad imala sto kila. Onda se vrati do, sada već svoje fotelje i tako se satima gledamo. Smeje se, priča, nikada mi ne pruža ruke, ne dodiruje me, ne ljubi me. U početku sam mislio da to želi, ali da izbegava da prva počne, da smanjuje svoju krivicu. Sada više nisam siguran ni koliko to želi.
A opet, u trenutku kad joj prvi put dodirnem usne, kad je uhvatim za ruke i povučem k sebi, u tim beskrajno kratkim trenucima, nešto joj sevne u očima, na usnama zaigra nekakva radost i ona se u našem prvom dodiru upija u mene kao iživljavanje davne, dugo neispunjavane želje. Tada se ponadam da će najzad svoje prste zavući u moju kosu, dodirnuti mi potiljak, poljubiti mi vrat, zagristi moje rame. Ali, svega toga ne bude. Taj trenutak prođe i ona se potpuno prepušta mom ljubljenju, mom maženju. Opusti se po meni ili kraj mene toliko da se zapitam oseća li išta, prija li joj uopšte sve to.
Kad ode i ostavi me samog, ja dugo ležim, držim šake na licu i iz njih ispijam toplotu njenog tela, mirise njene kože. Zatim ustajem, odlazim do kupatila i tamo do bola trljam dlanove i vrhove prstiju, ribam ih sapunom, ali bezuspešno, miris ostaje tu sve do sledećeg jutra. Beskonačnost neimanja.

S vremena na vreme joj tako dam da pročita ponešto od onoga što napišem. Kod prve priče je zanimalo šta je od toga istina. Kada sam rekao: „Sve“, do pola je izgubila kurs. Međutim, možda na žalost, sigurno na žalost, moju naravno, brzo se povratila – potpuno je zahladnela i počela je da se igra mojim osećanjima, mojim mislima, mojim živcima. Počela je na silu da demonstrira svoju moć, da se igra nezainteresovanosti, ravnodušnosti.
Dok je gledam tako nedostižnu, neosvojivu, ja pomalo patim. Potom sednem, napišem nešto novo i sačekam da se pojavi. Dok joj pružam papir kažem:

˗ Ni ovu nećeš moći da nosiš kući.

˗ Šta? Opet o meni? – zadovoljna je svojom fatalnošću, laska joj moja privrženost, zarobljenost.

˗ Ne, Marija. O meni. Sebična je kao i sve moje priče.

Sedi, čita, kikoće se, vraća unazad. Završava i nemarno, kao nešto potpuno nebitno odlaže papire na sto. Ni ne gleda me.

˗ Stvarno misliš da te kuliram?

˗ Ne, samo se tripujem.

˗ Mislila sam da se ti ne tripuješ? – Gleda me i smeje se.

˗ Loše utičeš na mene.

˗ Ja? – Nema nameru da prizna krivicu.

˗ Laska ti, zar ne? – Pravi se da ne razume. – Voliš kad kažem da sam ti napisao još jednu priču. Prija ti. Osećaš se važnom, veličanstvenom? Voliš kad pišem o tebi. Neko se trudi oko tebe, ludi za tobom? Laska ti, zar ne?

Moj krevet me izdaje. Kad legne na njega kao da joj šapuće sve teme nepoželjne za razgovor. Ona ga sluša, pamti i onda počinje: „Moj Marko je tako lud i zabavan… Mi se tako dobro provodimo… jao, kad se samo setim svih naših doživljaja tu i tamo… A što je moj Marko pametan, ali nesrećno neshvaćen… on je jedna tako divna osoba, pažljiv… Često se i svađamo, ali to je ljubav… ja sam mu najveća podrška, a i on meni… Ne znam šta bih bez njega… niko me nije tako i toliko voleo…“ Kad mi dosadi, ja joj začepim usta poljupcem, pri tom u strahu da ću osetiti ukus tih reči i povratiti od gađenja.
Kad je tako prekinem, ona malo ućuti. Na žalost, samo na trenutak. Sledeći blok se odnosi na njenu grižu savesti, sebičnost, bezobrazluk. To što ona sa mnom radi je neoprostivo strašno, i jeste, radili smo mi to i ranije, ali su te druge veze bile neozbiljne, ova sa Markom je nešto potpuno drugačije, Marko joj toliko znači, zato to sada i jeste problem, ovog puta sebe mrzi zbog toga što radi… A ja je slušam, kolutam očima, nerviram se. Pitam se vredi li išta ako joj kažem da ućuti? Ne znam očekuje li ona to od mene savet, utehu, podršku. Razmišljam se da li da joj kažem ono što zaista mislim, da joj predočim situaciju onakvom kakvom je ja vidim na osnovu sopstvenog, popriličnog boga mi, iskustva. Da li bi mi poverovala? Da li bi priznala? Želi li da prizna ili bi da nastavi da živi u nekom svetu mašte? Mislim, nema ničeg lošeg u svetu iz mašte, ali u njenim godinama, u tako ozbiljnoj situaciji, samo ja taj svet mogu nazivati maštom, svako drugi, pa makar bio i najdobronamerniji čovek na ovoj planeti, nazvaće ga pravim imenom – LAŽ. Prevara, izdaja? Možda čak i to, to su već pojmovi koji se danas individualno definišu, od slučaja do slučaja, svako prema sopstvenim sklonostima.

Dok sedim sam u mraku, uz crno vino, Dženis koja urla iz zvučnika i stidljive prve zvuke grada, ja mislim o njoj. Neprestano. Mirišem šake, zatvaram oči i jezikom vlažim usne, uvlačim preko njih brzo vazduh i simuliram njene poljupce. Izjutra odlazim na pijacu, kupujem maline, čitav kilogram. Vraćam se kući perem ih i prebiram. Odvajam one najkrupnije, najčvršće, sušim ih, a zatim ih stavljam među usne, kraj njih uvlačim vazduh, dodirujem ih jezikom i vlažim pljuvačkom. Smejem se kada izazovem čulnu senzaciju zbog koje pomislim da mi je njena bradavica u ustima. Jedino što smeta mojim eksperimentima u dostizanju krajnje tačke savršenstva – jeste ukus maline.
Ukoliko zaspim u toku dana, obavezno je sanjam. Najčešće je sanjam kako spava i u snu skida gaćice, okreće se ka meni koji stojim kraj prozora i nezainteresovano gledam u sunčan dan napolju. Budim se oznojen, pometen, poremećenih čula, kad prstima dodirnem bradu setim se nje. Gledam svoje šake i sećam se nje u njima. Sedam na pod i crtam je. Divim se grafitu koji je verno prikazuje, golu, vlažnu. U mojim me snovima uvek mazi, dugo, hladnim prstima.
Kad se potpuno istreznim, kad je ne vidim i ne čujem po nekoliko dana, kada ne znam je li živa, lepa, ljuta na mene, zgađena sobom, ja shvatam da ili nije ni malo nalik na žene koje sam do tada upoznao, posedovao, ili me ni malo ne voli. Ona me nikad ne dodiruje! Ne igra se mojom bradom, ne provlači prste kroz malje na mojim grudima, ne ispituje mladeže na mojim leđima, ne zanimaju je moje grube šake, ne drži ruku na mom potiljku. Možda je tome kriva i specifičnost situacije? Možda joj nešto i značim, ali ne želi da to na bilo koji način prizna? Znam samo da sam zadovoljan. Ona je prva žena od koje ne bežim, koja mi ne dosađuje, koja ne pokušava da me natera na patnju, na ljubav. Prva koju želim da volim.
Jednog dana, kad već bude udata, srećna i prosečna, izdaću knjigu sa njenim pričama. Jedan ću primerak, bez posvete, uviti u pirinčani papir, debeo i hrapav, sivkast i nakapan crvenim mastilom tako da izgleda posut trešnjevim pupoljcima, sa mirisom nalik cvetu bagrema, uvezaću ga dvema svilenim trakama, belim ili crvenim, to još uvek ne znam. Pozvaću je tada na kafu u ime starih dana, biću pristojan, neću aludirati ni na šta, praviću se da mi prošlo ništa ne znači. Tiho ću staviti taj paketić na sto pred nju, preko njega ću položiti beli narcis, ona će znati zašto, i reći ću joj stihove koje ne voli, koji su joj smešni: „… Znam da će još biti mladosti, ali ne više ovakve, u prosjeku tisuću devetsto trideset osma. Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite…“. Malo će se namrštiti, zatim se nasmejati kao da je čula nešto zaista zabavno. Kad bude kretala, uhvatiću je za ruku, nervozno će me pogledati, a ja ću pokazati na paketić i reći joj da ga otvori pre nego stigne kući – možda ga neće moći uneti sa sobom.

Slušam obično žensko kako se kikoće kraj mene u polumraku. Na monitoru se po treći put vrti isti film – Džon Malkovič ponovo osvaja Mišel Fajfer, umire beskonačno zbog Glen Klouz, a ja uporno pokušavam da se iskobeljam iz sopstvenih čaršava i pobegnem od devojke koja misli da mi nešto znači, koja bi da me zagrli, dodiruje, da se utapa u mene, da mi ljubi oči i vrat. Na sreću, u tom trenutku mi zvoni mobilni. Prepoznajem melodiju, vidim ime na displeju i ne znam šta da radim. U gaćama istrčavam na terasu. Javljam se.

˗ Hoćeš li da mi otvoriš?

˗ Šta da ti otvorim?

˗ Vrata zgrade da mogu da uđem.

˗ Gde si ti? – pitam i nalazim njen auto na parkingu pod mojim prozorima, ona staje na trotoar, drži telefon i gleda u mene.

˗ Otvori mi! – Osmehuje se. – Jesi li ti to u gaćama na terasi?

˗ Marija, ja… ne mogu da ti otvorim.

˗ Molim?

˗ Nisam sam! – Prelazim u šapat, zatvaram vrata terase i čežnjivo gledam ka njoj. Razmišljam da bih mogao lako glupaču da izbacim na terasu, Mariju uvedem i bacim u kupatilo, glupaču izvedem napolje, zaključam vrata i Mariju pustim iz kupatila. Rok Hadson bi to izveo bez problema, Keri Grant ili Gregori Pek takođe, ali to više nisu ti filmovi, a sem toga, ja ne nosim kravatu, zapravo stojim u gaćama na terasi u tri izjutra. – Nisam sam.

˗ Dobro! Ne zanima me! Ionako sam samo došla da ti kažem da je gotovo, da nikad ništa nije ni bilo, zapravo. Kupila sam ti nešto, možeš da pokupiš kada budeš pratio tu… koga već! – Mali je paketić bacila na stepenište. Gledam kako seda u auto i odlazi, izgleda da se baš lepo provela na letovanju.
Ulazim unutra, krupnim očima i još krupnijim sisama dodajem prsluče, majicu, šorc. Zovem joj taksi i silazim s njom dole. Ne dam joj da podigne paket, na njemu je moje ime. Guram je u taksi dok ona pokušava da me poljubi za laku noć. Počinje da plače, ne zna čime je to zaslužila, zašto sam takva životinja? Taksista se smeje, najzad kreće, namiguje mi, oduvek je bio za našu stvar.
Sedam na drugi stepenik, palim cigaretu i sa betona podižem svoj poklon. Cepam papir i gledam znatiželjno kupljenu mi knjigu, čitanu knjigu – „Izabrane pesme – Žak Prever“. Posveta je napisana, pa precrtana, debelo, mastiljavo. Bile su to tri reči, šest, tri i dva slova, ko zna šta je tu pisalo? Potpis je ostavila. Na sredini sam našao skoro ispresovan cvet bagrema, još uvek mirišljav, kraj njega uvojak plave kose, i on je mirisao.
Vratio sam se gore, ovog puta ne čekajući telefon da zazvoni. Zar bi vredelo reći joj da je još uvek čekam?

Vrpca će biti svetlo žuta, skoro bela.

15.07.2006.

2 mišljenja na „Leto bez Marije

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s