Detalji

Sedim zgrčen na premalom autobuskom sedištu dok preko mojih umornih i zakrvavljenih očiju prelaze pejzaži o kojima bi Van Gog sanjao. Verovatno bi stavio svoj štafelaj na vr’ baš ovog brda, otpio bi malo vina i, okrenuvši mi svoju sakatu glavu rekao: „Ali ja sam, čoveče! dragi moj! potpuno lud. U mojoj glavi ova brda prerastaju u košmar. Ja sam slikar ravnice, ona je mirna sama po sebi, nju ću podneti da gledam, u igri sa njom biću sam sebi podnošljiv. Boje umiru u ovom bogatstvu oblika i pokreta. Vama, čoveče! dragi moj! treba Gogen. On ove teške i ozbiljne boje neće videti. On neće videti brda, on će, megaloman, idealista i razvratnik kakav je, videti žene prebogatih mirisa, drhtavih bedara! On će milovati njihove sapi! On će ih zvati ždrebicama, i kćerima slobode i zapadnih vetrova, teških i vlažnih.“

A možda bi, dragi nam Vinsent, jednostavno želeo, čovek, da ga ostavimo sa mrtvima, da ga ne potežemo tek tako, bud zašto.

 

Ne znam. Dete sam sa sela. Rastao sam u voćnjacima i njivama, preskoro sam u istoriji počeo da bih mogao reći da sam u nečem takvom i začet. Zvuci mog detinjstva su kerovi, kokoške, žabe i zrikavci, paralelno sa televizijom, mlaznim avionima i kompjuterskim igricama. Rođen pred kraj dvadesetog veka, a znam sve o mirisima o kojima govore Cankar i Glišić, poznat mi je svet koji je Ćosić izmislio. Jeo sam mladog, svežeg sira i čuvao sam ovce – rekreativno, maltene iz zajebancije. Video sam kako snaše svojim bosim i čukljevitim stopalima muljaju grožđe, i kako se prazne septičke jame. A opet, grad, metropola, nije me iznenadio. Sem u jednom.

Naravno i u mom selu jutrom dominira jedna, večerom druga, a danom su sve boje lude. Ali tamo je ta dominacija, u živosti leta, eventualno proleća, ili u smornosti zime, a ponekad i jeseni, neznatna, evolutivna lestvica u paleti tog dana – logičan sled stvari i događaja. Ovde je opšti haos! Sva su jutra ovde sivkasta, sve su noći grimizne, sve su večeri, kada Sunca već nestane, teško, umirući plave.

Ležim u krevetu, pale se ulične svetiljke, prerano, preventivno, i ja prekrivač sa njenih ramena, nadlaktica, leđa i dupeta svlačim naniže, ka njenim stopalima, sklanjam ga s kreveta i posmatram je. U sobi je toplo, preko trideset stepeni – potiljak joj je vlažan od znoja, pregibi njenih laktova sijaju slankasto, a ona pod tom idiotskom, teško ubijenom plavom, počinje da se ježi, plašim se da će uzdrhtati i reći da joj je hladno. Njeno se punačko telo okreće i ona me gleda. Pita u šta buljim, kuda lutam? Hvata mi obraze i pokušava da mi privuče pažnju, a ja mogu misliti samo na to kako me ta boja laže – vidim njenu od plavetnila hrapavu kožu i znam da su tu, ali jagodice mojih prstiju nigde ne nalaze one najsitnije, najfinije, beličaste dlačice koje su se najžile. A ona me uporno ne razume, misli da sam, bog zna kako, romantičan, nežan i dirljiv i bolje se namešta preda mnom, ne bi li mi ruka brže skliznula ka njenoj toplini i mekoti.

A ja je ne želim, ne u tom prezrelom impresionizmu! Ne jer su joj oči sada podmukle, ne jer mogu osetiti sitne strije pod prstima, ne jer joj vidim venu u pregibu kolena, ne jer su mi njene grudi skliske, prekipele i beže mi kroz prste.

O mučnog li osećanja tamo gde je trebalo biti ljubavi! Ili tako nečega.

 

Tramvaj je švajcarski, dupli, zelen i utegnut – švabe su ga pravile, garant. Šine su naše – nakrivljene, sjebane i nemarne; mi ih nismo postavljali, tu smo ih našli, bile su nikakve i pre nas – zato i jesu naše. Tramvaj kad stane na stanici ćuti dok neko ne otvori vrata. Ono malo tihih razgovora zastaje, čeka se kloparanje da bi se usta otvorila. Gledamo se popreko, pipkamo se po džepovima, svi smo potencijalne secikese, kontrolori karata, kurve i žbiri. Četrnaestogodišnje devojčice su ofarbale kose, polepile veštačke nokte, nakačile minđuše. One govore o seksu! One jedine o tome, u tom tramvaju, govore bez uzdržavanja. One su opasne i žestoke – zavodnice, ribe! Klinke, glupačice, ne čak ni glupače. Koriste izraze kao što su „spavanje zajedno“, mogu odmah reći da još uvek ne znaju baš o čemu pričaju. Ali kao da je to i bitno?

Njihove su grudi već oblikovane. Njihove farmerice daju na uvid još uvek dečije zadnjice, zategnute i nedirnute. Njihova gola ramena nisu svesna svih ti sredovečnih ljudi davno nezadovoljenih u krevetu koji iza njih slažu izraze lica kao da se gnušaju nečega dok ispod svojih oznojenih čela nekim metafizičkim prstima putuju uz njihove glatke, nebrijane i nedepilirane listove. Svojim hladnim i vlažnim dlanovima bi ih rado dodirnuli, naslonili bi svoje ćelave, loše izbrijane glave uz njihove nežne, dečije, priglupe stomačiće. Gurali bi se onako sedo-dlakavi, debeli i znojavi, u njihove ručice moleći ih da zagrebu svojim lakiranim noktima njihove crne vratove, a one bi, jadne, raširile svoje nesvesne detinje oči i zgađenim bi pogledima tražile uplakanu majku, postiđenog oca, razrednu, bilo koga. Bilo koga!

Toliko se trude da budu odrasle. Toliko žele da paščad već sada, ako je moguće još juče, počnu da skapavaju od njihove lepote da im ništa neće ostati za sutra, za vršnjake koji će ih tek kroz par godina osvajati, koji će tada želeti da crknu za njima kao niko do tada. One će biti živi svedok uništenja tog tramvaja koji glatko klizi čak i preko naših izlokanih šina – one će mu biti parnjaci – uskoro ćemo zaboraviti da nas taj tramvaj i te šine nisu dočekali zajedno, da nisu oduvek bili naši, razjebani.

 

Ja sam dete sa sela. Znam najsočnije psovke, znam legende o senu i tarabi. Znam da kad komšija sedne na traktor, kad stavi šešir i nakači kravatu, to znači švalerka. Znam ko je čije dete u selu, a ko misli da je čije dete. Dolazim iz sredine koja se iz čiste zajebancije igra divljaštva u tom segmentu života. To je nešto kao lepa tradicija, sviđa nam se i nećemo se valjda oko toga femkati? Zar ne?

Ipak, o bedrima, o znoju, o travi koja bode u guzicu i leđa zbog malo na brzaka ljubavisanja, učim iz književnosti, od iste takve seoske dece koja su se negde napila i pokušala da onome što su kao mit i zajebanciju ponela iz svog kraja, možda čak i onome što su sami doživeli, dodaju notu ozbiljnoknjiževnog pripovedanja.

Još uvek sam mlad. Dete sa sela – necivilizovan. Ona je devojčica iz grada. Davno tvrdi da je žena. Ona je urbana, ona je težnja, ona je nagrada. Ubeđuje me da je ideal koji godinama čekam. Kaže da je obrazovanija, pametnija, lepša i mekša od svih seoskih glupačica koje sam do tada znao, sa kojima sam se pipkao po parkovima i na velikom odmoru u gimnaziji. Ona će meni objasniti koja je razlika između njene vrste, neke nove aristokratije, i moje vrste – nekih starih kulaka i gedžovana. Ja ću biti naučen, prosvetljen i, bože, neprirodne li reči za dlakave uši mojih predaka, emancipovan.

Njena se brada drži visoko, njena su ramena uspravna. Njena je garderoba retro-moderna, moj seljački mozak ne shvata paradokse koji ga tu nadilaze. Ona sve to govori bez zastajkivanja. Sve vreme me gleda pravo u oči i ja znam da pokušava da me hipnotiše. Svojom pričom zamazuje moju svest svojim proseravanjima dok svoje usko dupe trlja o moje dlanove i dok mi se nabija na zategnute pantalone. Ona meni priča bajke dok sama skida svoje prsluče i dok mi okreće bledu guzicu koja je progutala čipkane gaćice, za koje je verovatno jedva mamu namolila da joj ih kupi.

Ona laže sebe stavljajući moje, kako ih ona zove, paorske šake na svoje crno-bele sisice dok kolenima grebe suvu strnjiku, i mi se tu, u šumadijskim brdima, u noći nad rekom, parimo kao dve zveri – ona iz zlatnog kaveza, a ja pravo sa njive, sa polja, iz blata do kolena.

Ustaje zadovoljna, isoptana, izdihana, znojava i još uvek vlažna. I dalje miriše na parfem koji deluje smešno kraj mirisa prirode u noći. Busenom trave prekriva iskorišćeni kurton koji sam bacio od sebe sav sluzav i lepljiv. Pogleda na mene sa visine i vidi me prosvetljenog svojom urbanom vaginom. Okreće se i odlazi uzdignute brade, ostavivši me, kako ona misli, zanemelog od časti koju mi je pružila.

A ja sedim pod vedrim nebom sličnim onom iznad mog sela i pitam se kako sam to sebi dozvolio da me jedna mamina ćerkica spusti na svoj nivo, nivo napaljene životinje, nesvesnog bića; i to samo svojom dlakavom pičkicom.

Iz nje je ove noći u mojim žuljavim rukama vriskala i dahtala neka od njenih nedojebanih baba seljančura. Ona sada misli da se naplatila za sve njih, za sve opanke premetnute u cipele, za sve muške zveri i džinove kojih u gradu nije bilo među pomadama i kolonjskim vodama. Ona misli da je najzad svima njima pokazala da nisu pogrešile što su bežale sa njiva i od svojih divljih, ukrućenih progonitelja, jer ona ih je mogla sve imati i vrteti oko malog prsta. Njihova žrtva nije bila uzaludna!

Pridižem iz trave svoje dlanove i gledam žuljeve napravljene košarkaškom loptom. Pokušavam da se setim kada sam poslednji put držao tim prstima nešto sem knjige i olovke i glasno priznajem sebi – nikada ozbiljno. Ja jesam dete sa sela, ali na selu rastao, zato što sam čuo i naučio najsočnije psovke, zato što znam legende o senu i tarabi. Ona se parila sa svojom najvećom zabludom, a ja se osećam prljavo kao da je u pitanju bila triperna i štrokava ciganka iz srpskih mitova. Nalazim onaj kondom ispod trave i uvijam ga u papirnu maramicu da bih ga bacio u kantu, ne želim i prirodu da kaljam njenim nemarom.

Odlazim sa tog polja recitujući Jesenjina – i on je bio dete sa sela, i on je bio velegradski mangup.

 

Protežem ukočene noge, leđima se oslanjam o veliko staklo autobuskog prozora. Ne posmatram više lepotu prirode tako zadivljujuću uživo, a tako dosadnu i sumornu na pejzažima. Onaj ludak je bio u pravu – samo na platnu na kom bi bila pretvorena u ženu, ta Srbija je mogla zadržati iskonsku lepotu. Ona je oduvek bila takva – zahtevna, i oduvek je u sebe najradije primala i najrdije je gajila takve muškarce i sinove – megalomane, idealiste i razvratnike.

Gledam na sedište s druge strane prolaza. Tamo spava devojka, tako, možda osamnaest, možda i šesnaest. Podigla je svoja mala bosa stopala na susedno sedište. Sandale besposlene čekaju na podu. Duga joj kosa boje slame vijuga niz obla i jaka leđa sve do natrćenog dupenceta preko koga je zategnut lan njenih pantalona.

Ne znam koliko je dugo proučavam, tek, ona se budi, skuplja kosu nazad i otkriva vrat. Okreće ka meni još uvek pospano, zbunjeno lice prekriveno pegama i pastelnim usnama koje se jedva razaznaju. Oblik lica je srcolik, zubi su sitni, oči su ogromne i svetlo plave – sve one pege su zapravo rasipanje te dve svetlucave galaksije.

Moje lice verovatno ne govori o meni ništa pohvalno – ona se budi, ali joj je pogled sve zbunjeniji. Nekoliko trenutaka, onih dužih, posmatra me. Verovatno pokušava da zaključi šta vidi. Zna da to nije divljenje, ja, zapravo, znam, jer nikada ne bih sebi dozvolio da joj ga pokažem. Svesna je da tu nema ni gađenja, ni manijačke požude, ni lascivnosti. Ipak, ostaje neusaglašenost očiju koje iskre od zadovoljstva, sreće zbog viđene lepote i usana čvrsto stisnutih, koje nešto hladno računaju.

Niko je do tada nije posmatrao kao umetničko delo koje bi želeo da, posle detaljne estetske analize, povede kući i da ga miluje čitave noći, da pokuša da mu pruži svo zadovoljstvo. Ko bi još pokušao da Kanovinoj Paolini izmami osmeh?

Lagano, nepoverljivo spušta kosu, ali jedno oko i dalje prosijava kroz tu gustu i tešku baroknu zavesu. Zainteresovana ili samo zastrašena?

U Prilikama se autobus puni. Ulaze kartoni s jajima, cegeri puni sira i paprike, korpe krcate hranom. Iz te veličanstvene skupine proviruju crne marame, istanjene kecelje, kondure i krute cipele. Razgovor je živ, glasan, svi se međusobno znaju. So zemlje, štroka ljucka. Rezon je jasan: „Oni nas vide kao kaljave, uvek će nas kao takve i videti. Ko ih jebe! Mi ćemo pokazati da smo sebi lepi, a oni nek misle šta ‘oće!“. Oseća se miris sela, da sam bolešljiviji nazavao bih ga zdravim, ali za tim zaista nema potrebe. Ti su ljudi davnih dana prestali da brinu šta ko o njima misli. Oni su zadržali osnovno ljudsko pravo da o sebi misle kao o najboljima, najlepšima i najpametnijima, a to što će neko reći da su stoka, masa, geaci, neobrazovani, pa čemu sve to? Besmisleno je, bespredmetno. Oni su naučili sebe da vole, ko je kriv onim zamlatama po gradovima što nisu u stanju da urade to isto!

 

Čitava se zgrada trese dok kraj nje tutnji tramvaj, a njegovo drečavo zvono uleće u sobu. Pod njenim prozorima mahnita popodnevni špic. Sve su boje grada zasićene, lišće se lagano suši na platanima – temperature su previsoke. U sobi polumrak, sa istoka njenih prozora već satima ne dopire direktna svetlost.

Sedi mi u krilu. Između nas samo tanak sloj znoja. Trenje naših butina više osećam zahvaljujući peckanju tih tečnosti nego svojim mišićima – toliko smo dugo spojeni da su mi noge utrnule. Svoje oštre zube zabada u moje obraze, u moja ramena. Kida me na delove. Ruke mi je obgrlila oko vrata i sisama me šamara dok hladnim stopalima upire u moje maljave listove.

Ja kao mahnit zabadam tabane u pod i nadam se da stolica pod nama neće pući pre vremena. Uporan sam u težnji da joj razmrsim kosu i osetim je u svojim prstima zajedno sa njenim dupetom koje moram pomerati u nekom suludom ritmu koji je zamislila. Ona ludački mlati glavom – pustila je kosu da se njome može i zimi pokrivati, a ne želi da je podeli sa mnom čak ni u ovakvim trenucima. Ljubomoran sam jer znam da će naše ljubavisanje uskoro biti gotovo i da će jednog dana, možda već idućeg vikenda kada joj brat i cimerka ne budu tu, nekome dati tu kosu da njome raspolaže kako hoće. Neko će je drugi uvijati i mirisati, a meni će za uspomenu ostati samo jed što to nisam bio ja.

Prekida moja razmišljanja i moje pokušaje igranja njenom kosom osujećuje gromoglasnim svršetkom po mojim već mokrim preponama, stežući mi glavu toliko čvrsto da se gotovo gušim u znoju skupljenom među njenim sisama.

Moliću je da makar taj znoj obriše svojom predugom kosom – sise su joj najlepše kada ih, u svoj njihovoj veličini, sakrije u te svetlosmeđe talase.

 

Izlazim iz tramvaja i ulazim u autobus, pedeset i nešto. Znam tačno kuda idem i ponašam se kao da je sve to potpuno normalno. A zašto pa i ne bi bilo? Na sledećoj stanici neko ustaje i ja sedam na upražnjeno mesto. Dok gledam upućen mi pogled, otkrivam jednu vrlo očiglednu istinu – ljudi se u javnom prevozu vežu za svoje mesto, svejedno sedište ili dve stope na kojima stoje, ali ih u svakom trenutku tretiraju kao svoje vlasništvo i žele da znaju kome to blago prepuštaju. Zato ste uvek, pre nego sednete ili stanete, dobro odmereni i procenjeni, pa čak i ako je svima jasno da ni na šta ne utiču. Valjda baš zato. Ko će ga znati?

Neka me gospođa uporno, damskom torbetinom, lupa po desnom uhu. Kopča je tolika da će od mene vrlo brzo napraviti novog čika Vinsenta ukoliko se ne stopim s prozorom.

Vidim ja vrlo dobro da je ona matora žena i da bi bilo pristojno da joj ustanem, ali sam isto tako video i njenu savršenu frizuru, savršenu šminku i savršeno raspoređen nakit i, kao vrhunac, savršeno lakirane nokte na nogama. Zbog svega toga živim u dubokom uverenju da je sposobna da stoji. A pored svega toga, kada tako počne dan, znam da ću na sledećoj stanici ustati trudnici ili nekoj ženi sa malim detetom. To će mi pričiniti zadovoljstvo, a ne da gledam matore kretene koji samo gledaju kako da učepe stogodišnje guzice dok klinci lete s jednog kraja autobusa na drugi.

Prošle su dve stanice i ja već stojim. Na mom mestu je trogodišnjak – on mi svakako nije zahvalan, ali ni nema razloga da bude – učinio sam to da bih se ja bolje osećao. Jedini problem u čitavoj priči predstavlja ona gospodža. Njoj kao da nije bio cilj da mi sedne na mesto već u krilo. Evo je sad pored mene, onom kopčom juri moju muškost po tom autobusu – možda joj treba evnuh za nešto, ko to zna? U svakom slučaju, ako još neko uđe u ovaj autobus, verujem da će mi se ona popeti uz nogu, pa na ramena, sve do glave, ne bi li sebi našla suvereno mesto u javnom gradskom saobraćaju.

Plaši me samo činjenica da će onom kopčom usput nešto pokupiti – nos, oko, uho. Šta u današnje vreme babe zanima? Šta ostaje interesantno u tim godinama?

 

Autobus je istovario svoj privremeni teret u Ivanjici i na vr’ prvog ozbiljnog brda staje ukraj. Probušena guma, pokidan kaiš, prokuv’o? Ko zna? Koga je briga? Raspašće se posle još dve ture, garant.

Moja lepuškasta saputnica, sada u autobusu putnika i vozača ima tamana za basket dva na dva, sedi na nekakvom međašu, ko zna čijem, ko zna čega, dok se nad njom uzdiže šuma tamnih stabala i razigranih krošnji. Nalazimo se u useku, kao da su i brdo i put postavili tu nakon šume; naniže, s obe strane, odmah krivine i mi zatvoreni šumom. Čuju se ptice, ne vidimo Sunce, ali osećamo leto. Majstor Prvi se pojavljuje odnekud ruku zamazanih do lakata kao da je porađao tu jadnu šklopociju, psujući joj i seme i pleme, i sve po spisku, pa je odnekud i neki oblak dohvatio po dupetu. Poznajem tu psovku, ona je negde iz mog kraja, prebogata je za Zapadnu Srbiju; ko zna na kakvoj ju je vožnji, koje ekskurzije, Majstor Prvi pokupio.

Prilazim svojoj sapatnici, vadim cigarete, ali je ne nudim – znam da nisam dovoljno šmeker za to, ušeprtljao bih se, a ne znam ni zašto bih to uradio. Ona me zainteresovano posmatra. Interesantno joj je da vidi još jednu budalu koja je u istoj situaciji kao i ona. Ono što ne zna je da ta budala zaista ima rešenosti – putujem do poslednje stanice, pa još samo malo dalje, da potvrdim.

Majstor Prvi i Majstor Drugi se nešto dogovaraju. Tukli bi oni taj autobus, ali je on ipak jači, a oni su predebeli i preumorni. Majstor Drugi nam prilazi, Prvi razmišlja može li tih desetak, dvanaest tona nekako da razjebe do ništice. Objašnjava nam da je autobus definitivno crk’o za danas, da mobilni telefoni tu nemaju dometa i da će neko od njih dvojice otići par kilometara niz put da telefonira u Ivanjicu, da javi šta je bilo i da će po nas, pošto nas je malo, verovatno poslati firmin kombi. Mi klimamo glavama, primili smo k znanju. On se vraća svom kolegi – nema tu izvinjavanja, pravdanja, žalosti nad nama i našim sjebanim putovanjem – ko nas jebe, sranja se događaju, ko nas tera da po ovakvom danu bilo gde idemo?

Par minuta kasnije ostajemo mi i Majstor Prvi. On nešto čeprka po onom autobusu, vezuje mu creva, vadi mu dušu, baja – niko više ne zna, niti može da sazna. Mi stojimo sa strane, ni začuđeni, ni uvređeni. Stvarno nas nisu oni ni terali ni molili da putujemo. Nas dvoje se nismo ni pogledali. Odlazim do autobusa i iz njega vadim pribor za crtanje. Udaljavam se i počinjem da žvrljam; ionako nemam pametnija posla.

Desetak minuta kasnije prilazi mi moja saputnica. U pokretima joj se vidi gipkost. Po njenim se okruglastim nadlakticama vidi sva mekoća njene ženske ličnosti, njenog ženskog, mirišljavog tela. Traži mi cigaretu. Pitam je koliko joj je godina. Laže osamnaest. Želi da bude starija, zbog mene ili ko zna čega. Moja muška sujeta bira – zbog mene. Palim joj cigaretu, a ona puši smotano, nevoljno, cigareta ne srasta sa njom. Pita me zašto crtam, a ja kažem onako. Ne znam više ni sam. Počeo sam toliko davno da je maltene izgubilo svaki smisao. Ćaskamo. Ona je iz Beograda, ja nisam. Ne govorim joj da sam dete sa sela – ne bi upalilo, pošla je, kao i svakog leta, kod babe i dede na selo, na par nedelja.

U rukama mi mrtvo leže papiri i olovke. Kažem da je lepa i da bi bilo interesantno crtati je. Smeši se. Neosetljiva je na laskanje. Ne mogu da odlučim da li je apsolutno iskrena ili se laskanja plaši. Palimo još po jednu cigaretu. Želela bi da studira arhitekturu, ne zato što je lepo, već zato što je nešto čitala pa… Da, govno sam, rekao sam joj šta studiram. Pa i onako to ništa ne znači! Ne želim, a i ne mogu ništa da uradim. Majstor Prvi nas ne konstatuje. Postoje on i autobus.

Hvatam sebe kako gvirkam ka njenoj košulji i gadim se sebe kao staraca iz Dikensovih ili ko zna čijih romana. Samo je četiri ili pet godina mlađa od mene, ništa, puj-pike ne važi, ali mi je svejedno glupo. Valjda zato što se osećam superiorno. U stvari je ona ta koja ima prava na superiornost.

Vreme lagano prolazi, dolazi veče. Majstor Prvi nas naprasno postaje svestan i kaže nam da uđemo u autobus – postaje sveže. Slušamo ga kao nastavnika na ekskurziji. Sedamo na prva sedišta. Naš tutor jebe majku i telefonu i kombiju i svemu. Nas dvoje u autobusu ćutimo, tu smo oni stari saputnici – ja „nedokučiv“, ona nepoverljiva.

S prvim ozbiljnim mrakom stigao je i kombi. Prebacujemo stvari u njega i odvozimo se u noć. Majstor Prvi se iskontrolisao i nije zapalio autobus, a videlo se da bi hteo.

Dva, tri, pet, dvadeset i osam brda kasnije, kombi staje. Moja saputnica izlazi. Njeni baba i deda uzimaju torbu i ranac. Učtivo se pozdravljamo. Maše nam dok odlazimo, možda i samo meni. Već na sledećoj krivini ja bacam kroz prozor papir sa imenom, prezimenom, telefonom i adresom – ne bi bilo u redu. Ja joj nisam rekao ništa od toga.

Ljudi se razilaze – nas dvoje smo se rasputovali.

 

Stigao sam. Zvonim. Marija mi otvara vrata. Nasmejana je, plava, predivna.

Ulazim za njom i pokajnički sedam na kauč. Ne progovaram, čekam. Kutim u uglu, maltene. Ona se pojavljuje, donosi mi kafu. Seda na pod spram mene i smeje se. Da joj je i malo zlobe u očima smejala bi se meni. Sedim pred njom, ja, dete sa sela, veliki-mali ljubavnik. Ja koji se uistinu plašim žena. Ja koji nosim dugu kosu, nekakvu artističku bradu. Ja koji volim da kisnem, koji prezirem kišobrane i kape i pri tom ne priznajem da je to sve zbog nekakvog smešnog „imidža“. Ja, urbani artista – folirant i slabić, ja očajnički u nju zaljubljen.

–Pa, Petre, hoćemo li početi? – pita me i već raskopčava košulj, spušta je niz ramena. Ne zanima je jesam li spreman.

–Prelepa si. – To ja ne mogu da izdržim.

–Rekli smo da nećemo o tome. Poštuj dogovor!

–Nije to bio dogovor, to je bila ucena. – Otpijam kafu i već vadim olovke, boje i papir. Ja sam sa svojim izborima pomiren, što ne znači da neću iskoristiti svaku priliku da se samosažaljevam.

–Ti si rekao da ne znaš da li bi me radije jebao ili bi me crtao. Ja sam ti samo dala mogućnost da biraš. – Podigla je pogled na znak moje ruke i zaćutala.

U prethodnih nekoliko nedelja sam uradio njene noge, malo nezgrapne u člancima i listovima, ali divnih, sitnih, a duguljastih stopala. Zatim sam uradio njenu zadnjicu, struk, stomak, kukove. Mogao sam od toga pet savršenih žena napraviti, bar donjih polovina.

Najzad sam se nalazio pred vrhuncem oblikovanja. Njene grudi – dovoljno velike da pomeraju košulje, majice, da zanjišu pogled, a opet, premale da bi bile nezgrapne i ružne. Bradavice su na njima težile nebu, tamne, krute na dodir čiste tkanine, hrapavih dlanova, hladnog vetra. I jaz između njih, kao klisura na putu od spoja ključnjača ka pupku, i dalje, niže, ka uvijanju i podrhtavanju njenog stomaka i njene unutrašnjosti.

Do malopre sam se plašio. Bojao sam se da će mi te dojke predstavljati Scilu i Haribdu, ali sad, kada ih vidim, kada slobodno mogu da ih zamišljam u svojim rukama dok ih formiram na papiru, znam da ću ih proći kao od šale i da ću, najzad, stići do svog cilja – lica te predivne žene. Već ga znam napamet, već znam kako ću ga nacrtati. Sanjao sam ga nebrojeno puta.

Unapred mogu da osetim kako izvlačim te pune, široke usne. Kako sa papira blistaju ti krupni jaki zubi. Lice mi već osvetljavaju te lude zelene oči, a u senkama i po osvetljenim obrazima igraju pegice, sitne, jedva vidljive.

Ona je ta koja me definiše. Ona je ja. Ni svi tramvaji, ni sve beogradske boje, ni sav neo i postimpresionizam, ni svi kombiji svih firmi, ni svi isceđeni ženski sokovi ovoga sveta nemaju njenu snagu, njenu moć. Ona me jedina može zadovoljiti iluzijom sebe. Njene noge ne moram da dodirujem. Ne moram osetiti sve njene mirise, ne moram gledati njene oči kako se mute i gube fokus u ekstazi. Ne moram čak osetiti ni kako ona mene dodiruje, kako me pohotno traži, zove. Bitno je samo da znam da postoji!

–Pa ti si pravi umetnik! – Možda mi se i ruga, ali zaista nije bitno. – A šta ćeš sad? Znaš da nema ničeg sem ovoga. Kako ćeš sad bez dodirivanja, divljenja, uživanja u svim malim stvarima koji me čine ovim što jesam, a kojih se ti toliko gadiš?

–Ne gadim se! – Protivim se. Moram. Kakve veze ima je li to tačno ili nije?

–Pa ti se sebe gadiš! Groziš se svog tela, svoje pljuvačke, prljavštine sopstvenih izlučevina. U suštini ti se gadiš seksa. Doživljavaš ga kao nešto prljavo, ne moralno, s tim, priznajem, nemaš nikakvih problema, samo ti je malo gadno fizički, sva ta biološka štroka. Fuj!

–Zar je to sada toliko bitno?

–Ne. Nije. U pravu si.

–Hvala. Navuci malo košulju. Eh!

–Petre…

–Molim? – postavljam to pitanje više grafitnim grudima pred sobom nego li pravoj ženi preko puta.

–Ispričaj mi još jednom ono, kako si putovao kad ti se pokvario autobus. Gde si išao? Požega, tako nešto?

–Sjenica, pa malo dalje.

–E, to. Hoćeš li da mi ispričaš?

A šta odbiti lepoti koja se tako nesebično daje?

I da – jeb’o bi’ je!

 

04.08.2003. (06.06.2006.)

4 mišljenja na „Detalji

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s