Anarhija

Sipao sam rakiju i nekoliko kapi pade na revolvere koje smo svi izvadili na sto, kao izložbu da pravimo, merimo čija je cev duža. Pogledao sam Marka i pomislio: „Tako dakle, komesaru, moju ženu jebeš dok ti ja dižem revoluciju!“

Još nismo pošteno ni plan razradili, kad upadoše panduri i počeše da mlate po nama, ni ne gledaju gde, samo tuku, krvnički, pandurski.

Dok smo danima kasnije kisnuli naslonjeni uza zid, izubijani, polumrtvi, krvavi, čekajući da streljački vod opali po nama, Marko je kroz otečena bezuba usta promrmljao: „Da mi je da znam ko nas je… Majku li mu izdjaničku…“. Ali, nije znao – svi smo bili tu, u svakoga uperena po cev.

Dok sam u blatu čekao metak koji će me dokusuriti, htedoh da viknem: „Ja, pička ti materina! Ja sam te izdao!“

Ali, bilo me je sramota da priznam njemu, kao i ispitivačima, da umirem zbog Smiljke. Da umirem poprilično glupo.

 

 21.08.2011.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s