Slabiji pol

Dušan izlazi iz špajza noseći i poslednju kutiju natrpanu projektima, papirima i ko zna još čim, staje pred mene i, kao da ne želi da je pusti, uzdiše teško gledajući još jednom po praznoj kancelariji. Kao da se predaje, diže ruke od svega, ćuška tu kutiju uz ploter i skener, poslednje neodnešene stvari, i seda i on na pod, uzima pivo i uzdiše još jednom dok oslanja potiljak na zid.

–Jesmo li ikada i koristili ovaj skener? – pita polumrak u sobi. – Mislim, zar nam je baš trebao A3 skener?

–Jebi ga, – odgovaram i sam buljeći u svetlo sa ulice koje obasjava plafon.

–Jebi ga, – slaže se i on i nastavljamo da ćutimo.

Samo šest sati nam je trebalo da ispraznimo ceo biro; da popakujemo sve, rastavimo stolove, snesemo, odnesemo, odvezemo, potrpamo u Dušanov podrum. Završili smo taman na vreme – sutra vraćamo ključeve, kirija je plaćena još za danas, firma odjavljena, porezi, firmarine i sve ostale dažbine, njih oko petnaest hiljada, plaćene su državi, ništa joj ne dugujemo i ne pada nam na pamet da pitamo šta možemo učiniti za nju – ona sama traži i uzima, nema potrebe nuditi joj se. Čitavu proceduru sa gašenjem firme smo završili pre dve nedelje, ali smo morali da odsedimo ovde još toliko, nismo mogli tek tako da se pustimo, da prestanemo da se nadamo nekom čudu.

–Zašto nismo napravili žurku? Mislim, imali smo praznu gajbu na dve nedelje, mogli smo da napravimo desetak žurki, da…

–A šta bi to tačno slavili? Baš bi to bile uspele žurke. – Možda grešim, možda ne bi bilo loše da smo napravili bar jednu žurku.

–Imamo li nešto žestoko za piće? Pivo je bilo okej za fizikalisanje, ali sad bi mi prijalo nešto žestoko. – Uspešno vodimo isprazan razgovor. A i šta više imamo jedan drugome da kažemo? Idemo kroz ovaj dan kao kroz niz iskidanih slika.

Pružam se po podu, umoran sam, mrtav i mrzi me da ustanem; uspevam nekako da se razvučem do vrata frižidera i iz njega izvadim flašu rakije. Vadim pampur i otpijam gutljaj lepe, ledene jabukovače – čaše smo još jutros spakovali i odneli kod mene.

–Sećam se kad nam je tvoj ćale doneo ovu jabuku, – kaže Dušan dok prihvata flašu. – Kako beše? Doneo je krušku, kajsiju i ovo? Da. Kako to da je nismo popili?

–Kruška i kajsija su bile bolje, mekše. – Osećam se poraženo, zato i dajem lakonske odgovore.

–Da, ali dve godine? Popili smo bar još deset litara kruške za to vreme, a i kajsije. Ne znam zašto nismo pili ovu jabuku? Odlična je.

–Da, odlična rakija. Daj, možda ću noćas uspeti da zaspim pre zore.

–Još te muči spavanje? – pita me zabrinuto.

Sležem ramenima u mraku iako ne može da me vidi, iako ni ne gleda u mene. Danas smo najzad, konačno, sahranili firmu s kojom smo tako dobro počeli pre par godina, a ja ne spavam već skoro mesec dana. Sat-dva ovde-onde, ali to je ništa. On spava kao beba, nervira se koliko i ja, želudac mu je verovatno izgoreo od stresa, ali sa spavanjem nema nikakvih problema, spavanje mu ide super, nikad bolje, nikom bolje nego njemu.

Nervozan sam… Nervozni smo, besni, ozlojeđeni, razočarani. A bilo je tako lepo u početku – dva klinca, jedan još nije ni završio faks, a otvorili svoj biro, posla kol’ko nećeš, od sređivanja stanova, preko stambenjaka na Mirijevu XXVIII, Borči, Ovči i plombi gore oko Cvetka, pa do vikendica po Kosmaju. Okej, ništa od toga za padanje na dupe, ništa za časopise ili istorije arhitekture, ali posao, rad, projekti koji su se izvodili i i više nego pristojna kinta. To je i bilo najbolje, to što smo dobro naplaćivali te poslove, bolje od većine. Zaposlili smo čak i arhitetku sa licencom! Jebi ga, sasekla nas SEK-a.

–Šta ćeš sad? – pitam ga u nadi da bar on zna šta će dalje sa sobom.

–Ne znam, videću. Zvao me je Đole, ima rekonstrukciju neke kućice, a mrzi ga da radi sam. Ne zna da odabere zavese. ‘Bem li ga? Ne znam. ‘Oćeš ti da radiš onaj stan u Zemunu?

–Naravno. Jes’ da je ništa para, ali pokriću račune za sledeći mesec. Ako već moram da živim u stanu koji mi je tašta kupila, ne mora baš ona i da me izdržava. Još uvek.

–A nešto sem toga?

–Ništa. Videću da sednem da završim neke priče. Nisam ništa pisao skoro godinu dana. Još uvek sam na dve priče od zaokruživanja jedne lepe celine, a i opet mi se po glavi mota onaj tekst što sam ga počeo pre par godina. Možda ispadne i roman od toga. – Rakija mi klizi niz grlo i greje me, pitka, meka, slatka.

–Hoćeš da probaš da objaviš? – Gotovo mi otima flašu. Rešeni smo da se ubijemo.

–Videću. Probaću prvo da pošaljem na neke konkurse. To izgleda postoji. Književni konkursi. Nisam ni znao.

–Praxis brevis, ars longa. Ili occupatio?

–Otkud ja znam? Ti si gimnazoid.

–Jebeš latinski, nikad ga nisam voleo. Jel’ ti priče još uvek smrde na kafanu, vlagu, zadah od šljive i glib?

–Ma, teraj se, bre! Moje priče ne smrde na šljivu. Ja uopšte ne volim šljivu. – I kao da smo napravili ne znam kakav fazon, valjamo se po podu od smeha, pazeći da slučajno ne prospemo rakiju na itison. Ne treba se razbacivati.

–Kako tvoj… hm… problem? – pita još uvek se smejući.

–Ja nemam problem!

–Ma važi. Slušaj, da ti padne il’ da se ne digne jednom, dvaput, triput, to je okej. Normalno. Dešava se. Meni ne može da se digne bar… par puta godišnje. Ali tri meseca je već problem. Nešto sam… Daj tu flašu ovamo! Nije ti od oca ostalo. Iako je on doneo, – i ponovo napad smeha. – Razmišljao sam o tvom problemu.

–Baš lepo od tebe, – odgovaram ozlojeđeno.

–Ne, ozbiljno. Znaš šta treba da probaš? Pazi…

 

Dok sam kasnije te večeri polupijan pokušavao da otključam vrata, nisam bio siguran da li se kikoćem ili plačem. Kada sam upao u hodnik, Tanja se nije ni okrenula da me pogleda. Koji god film da je išao na TV-u, svakako nije bio toliko dobar. Nekako sam se iskobeljao iz jakne i patika i sručio se na trosed kraj nje.

–Šta gledaš? – pitao sam je.

–Ma, nemam pojma. Nisam mogla da spavam. Kako si došao? Nisi valjda takav vozio? – bes vrca iz svake njene reči i iz njene kovrdžave kose, iz cvikera koji joj skrivaju oči reflektujući sijalicu iz kuhinje. Ne smem ni da odgovorim na pitanje, ćutim i kliberim se. – Da, Petre, jako smešno. Stvarno jako smešno. Ponašaš se kao idiot! Jadan ti.

–Šta ti je, bre? Nigde nije bilo pandura.

–Ma, ko priča o pandurima!? Ne možeš da stojiš na nogama, a ne da voziš! Treći put ove nedelje. Bolje uradi nešto pre nego što to postane problem.

–’Oću. Prodaću kola. Ionako ne znam od čega ćemo da platimo registraciju.

–Šta ćeš da radiš!? – pita preteći.

Posmatram je dok stoji nada mnom s leđa obasjana srebrnkastom svetlošću ekrana i ponovo se zaljubljujem u nju, svu, sa svim kapricima, problemima i problemčićima, fiks-idejama, pameću, glupošću, vrlinama i mamom, par kilograma i strija više nego kad smo se upoznali; topim se i srećan sam što je imam, što ne dolazim, kao Dušan, praznim sobama, mrtvim zidovima.

–Pa, šta? Jebeš auto! Nisi rođena u njemu, a ja svakako ne znam ni kad ću, ni koliko para sledeći put da zaradim.

–Znaš šta, Petre!? Možeš da prodaš svoje ploče i skenere i monitore, ali auto nećeš. Ako treba, ja ću naći toliko para.

–Ma nemoj!? Da neće možda tvoji da mi plaćaju i auto? Hoće li i da me povijaju!?

–Ti si kreten! Ja ne znam kada si postao takav Balkanac, ali malo si se kasno setio. Problem koji imaš, koji MI imamo, nije smak sveta!

–Ja nemam problem! Ako je to tebi toliki problem, a ti uzmi pa ga sama reši!

–O čemu ti pričaš? Jesi skroz odlepio?

–Možda mama može da ti nađe nekoga bez problema! – urlam dok stojimo jedno naspram drugog. Isturila je bradu, besno oblizuje usne i raspušta kosu. Brzo podiže ruku i ja se trgnem, ali ona samo skida cvikere i okreće mi leđa.

–Petre, – govori pokušavajući da kontroliše glas, – ja ne znam šta je tebi u poslednje vreme. Znam da ti nije lako u celoj toj situaciji sa firmom. Znam da te muči to… Znam sve to, ali to nije razlog da se ovako ponašaš.

–Aha! Sad ne mogu ni da se ponašam kako hoću! Je li to?

–Možeš ti da se ponašaš kako hoćeš! Ali ja to ne moram da trpim! – i ponovo stojimo oči u oči, na korak jedno od drugog.

–Pa ti onda, ako ti se ne sviđa, idi kod svoje mame. Ili još bolje, – veliko finale, – možda ja da odem na dovaspitavanje kod tvoje mamice!

Nisam stigao ni da udahnem kada mi je sašila šamarčinu koja je zapekla kao da me je peglom udarila. Pomislio sam da mi koža puca, da mi krv lije niz obraz! A onda sam joj vratio. Kao u filmovima, njena se duga, ravna puštena kosa krenula kroz vazduh prateći moj dlan, šireći svoj miris po sobi. Nije zastala da je skloni s lica, da me pogleda, da se zapanji, nije glasa pustila, već je skočila na mene kao da ima deset ruku i stotinu noževa umesto noktiju! Dok je pokušavala da mi zabije kolena u prepone, njeni su zubi bleskali pod svetlom sa ekrana. Grizla je i grebala, šutirala, udarala, stenjala, dahtala. Uhvatio sam joj zapešća i udario joj još jedan šamar, od kog je samo zacvilela, a onda smo pali na pod. Uvio sam se od bola kada mi je nabila koleno u rebra i zaškrgutao zubima kada me je dograbila za kosu i cimnula mi glavu unazad, a onda i zauralo kada me je do krvi ujela za rame. Zarežala je i osetio sam kako mi se diže od njenog besnog pogleda, od brujanja iz njenog grla koje je odzvanjalo mojim mošnicama. Grcajući od bola, znojav, zadihan, prestravljen, besan, uspeo sam da je zbacim pod sebe, da je sapnem, pritisnem, stegnem! Svoje sam noge upleo oko njenih, jednom sam rukom držao obe njene, a drugom kidao gornji deo njene pidžame, pokušavajući da joj uhvatim sise, da ih stegnem, ugrizem, dok su njeni zubi škljocali oko mog vrata, mog lica; dok je dahtala, palacala jezikom po mom uhu, migoljila kukovima, izvijala vrat da u njega zagrizem, da se krv razlije, da ovlaži. Ošamario sam joj levu dojku i, još dok se ona talasala, strgao i donji deo pidžame i svom silinom kukovima upro u njene, zadivljeno gledajući kako spušta kapke preko besa u očima, zabacuje glavu, izvija leđa i odgovara upirući karlicom naviše, kao da želi da nas odigne s poda. Tog trenutka, kao da se sva moja snaga, sva čvrstina, sva odlučnost, slila u taj jedan komad mesa koji je pulsirao u njoj, opustio sam ruke, noge, glavu, pustio sam je da mi zabije nokte u leđa, da me stegne butinama, ugrize za obraz i samo sam, tri minuta kasnije, zastenjao u vrhuncu znoja, krvi, pljuvačke i njene kose raspete između nas, prazneći se u njenu utrobu, sadeći život u njoj, vreloj, lepljivoj, mirišljavoj.

Dok smo brideći ležali na podu i pušili, smešio sam se, srećan.

–Ne znam kako ti je to palo na pamet, ali… – zakikotala se nezavršivši rečenicu. – Da sam znala da će ti se to toliko dopasti i da je to rešenje, uradila bih to još pre tri meseca.

–Zašto nisi? – upitao sam je ljubeći je u čelo.

–Ma, uradila bih ja to još pre par godina, ali… Stegnut si, Petre, – rekla je tužno prolazeći prstima preko mog vlažnog čela. – Sem toga, mama mi je rekla da treba da prođe bar deset godina pre nego što mužu možeš da kažeš šta zaista voliš i šta ti prija.

–Jako smešno. Dobro je da imamo tvoju mamu.

–Da, mislim da će biti jako srećna da zna da je aktivan učesnik u našem seksu.

–Slike, Tanja, jebem mu mater! Slike. Nemoj to da mi radiš. – Nasmejala se, zagrizla u moje grudi i slike je nestalo.

Dok smo se ušuškivali jedno uz drugo, ona grejući svoja stopala na mojima, a ja držeći se za njene bradavice kao da me san može odvući negde daleko od nje, pitala je:

–Petre? Imaš li neki plan za dalje, za sutra? Mislim, nećeš…

–Ne brini, neću. Imam plan, – prošaptah. – Za početak ću da završim one priče koje mi vise o vratu i rade o glavi.

U poslednjem trenutku tog dana, dok sam spuštao poljubac kroz tu gustu, živu kosu na njen vrat, ljubeći njen slatki miris, zapitao sam se da li Dušan, kriveći i izvrćući sopstveni savet, sada u svom praznom stanu, tuče gole zidove do krvi?

Ne, Dušan je u tom trenutku, u našim praznim, bivšim kancelarijama, vodio najluđu žurku svih vremena, tresući njom ceo grad. Nek se zna kada smo zatvarali našu prvu firmu.

 

15.09.2011.