Poklapanje

–  Pa, ćao!

–  Ćao.

–  Kako si? Je l’ ti mama spremila ručak?

–  Jeste.

–  Pa, šta ti je to lepo spremila?

–  Pa, supu… i… pire… i… i grašak i pile…

–  Pa, baš sve što ti voliš!?

–  Da! I tortu… sa sladoledom! I čokoladom!

–  Jao, super!

–  I mama mi je kupila i poklon!

–  Pa, baš lepo.

–  Aha, kupila mi je kućicu za Barbike i Brac lutke!

–  Pa već ti je dala poklon?

–  Aha.

–  Super, super.

–  A kad ćeš ti da dođeš?

–  Jao, srce, pa mi… videćemo se idućeg vikenda, ti i ja. U subotu, u dva, pa će tata da te vodi na sladoled i u bioskop… i tada ćeš da dobiješ i poklon… veliki poklon!

–  A šta!?

–  Pa, ne mogu da ti kažem, srećo, to je iznenađenje. Moraš da sačekaš i onda ćeš puno da se obraduješ, mnogo.

–  Mnogo!?

–  Da, srećo, mnogo ćeš da se obraduješ!

–  A je l’ veliki poklon?

–  Veliki!

–  Veći od mene!?

–  Pa nije, srce, veći od tebe, ali je veliki. Kada bi bio veći od tebe onda ne bi mogla da ga koristiš dok još ne porasteš, znaš?

–  Aaaa… U subotu?

–  Jeste, srce, u subotu, u dva.

–  Pa, dobro.

–  Kako su ti zubići, srećo? Je l’ ispao još neki?

–  Jeste! Dva! I… i dva su počela da rastu!

–  Jao, pa, to je super! Je l’ te nije bolelo?

–  Nije! Rekao si da neće i ne boli.

–  Pa da, vidiš da sam ti lepo rekao. I onda, kad svi porastu biće lepi i imaćeš najlepši osmeh na svetu.

–  Mama kaže da ću da nosim protezu.

–  Pa, to samo ako ne budu rasli potpuno pravo, srećo, ali nije ni to ništa strašno. Ništa! Znaš, i ja sam nosio protezu i baš sam voleo da nosim protezu.

–  I to ne boli?

–  Ne, srećo, ništa to ne boli, ništa. Pa, kažem ti, i ja sam nosio protezu i baš mi je bilo lepo.

–  Onda ću i ja da nosim protezu!

–  Dobro, srce, dobro. ’Ajde, idi sada da ručaš pa ćemo još da se čujemo i onda ćemo da se vidimo u subotu. Jel’ važi?

–  Važi, tata! Ćao!

–  Ej, ej, stani, čekaj! Jel’ me voliš?

–  Volim te!

–  Koliko me voliš!?

–  Do neba… i još dalje… i još dalje!

–  I ja tebe volim. Najviše na svetu! Ćao.

–  Ćao, tata.

 

–  Malo je smešno da danas budeš tužan. Zar ne?

–  Možda. Otkud znam? Jebi ga. Smešno.

–  Evo, srećan ti rođendan.

–  Hvala. Hm, upaljač. Ti zaista znaš da me obraduješ?

–  Da, znam. Hajde sad. Sada ću ja tebe da vodim na sladoled i u bioskop. Hajde, slavljeniče!

–  Sladoled od čokolade?

–  Od čokolade.

–  Onda može.

–  Hm. Ludače!

–  Hvala.

–  E, a… odakle ti ideja da jedno dete tog uzrasta zna šta znači reč „koristiti“?

–  Zna ona. Ona je moja mala pametnica, sve ona zna.

–  Hm, isti otac?

–  Da, isti otac. Nego slušaj, smisli šta ćemo sa onom kućicom i lutkama… ja ću sutra morati da odem i kupim bicikl.

 

03.08.2007.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s