Pokojna Marta (1)

Danas smo ju sahranili. Ne znam ko je napisao umrlicu tek – nisam ja. Znali smo se, sigurno, bar petnaest godina. Kada sam stigao ovamo, prvo sam nju upoznao. Prva osoba koja mi se obratila bila je ona. Još se toga sećam. Bilo mi je oko dvadeset i pet, ne sećam se ni kuda sam išao, niti otkuda dolazio, ali završih ovde. Ušao sam u varoš ni živ ni mrtav. Tada još nisam toliko pio, ali nikada nisam bio u gorem stanju – prethodne su me noći opljačkali i izubijali. Slomljena mi je bila i ruka i nos, izbijena dva zuba i takav sam bio ostavljen, go i bos, da umrem u šumi, na mokrom, na hladnom.

Ušao sam takav u varoš – krvav, modar, go. Svi su se od mene sklanjali, krstili se, šaptali nešto, molitve, šta li? Neko otrča da pozove pandura, drugi popa. Pojavi se i neko s motkom, a neko, bogami, i pušku iznese. Ja onako krvav, polomljen, isečen, polumrtav, raspuknutih usana – ne mogoh ni da progovorim, zatražim pomoć, bilo šta. Već se gomila povrati i poče lagano da mi prilazi, da se skuplja oko mene, kad se pomeđu debelih ženturača, suvih seljanki i besposlenih đilkoša i kasapina, progura ona, Marta.

Bilo joj je, tada, možda dvadeset godina – nikada nije znala da kaže tačno, ili prosto nije htela. Ni za nju se nije znalo otkud je. Jedni su govorili da je došla ovamo čak odozdo, s mora, neki da je sa zapada, preko planina, treći da je pobegla sa istoka od sigurne smrti zbog… Niko nije zapravo ništa znao, ali su se na kraju svi nekako složili da mora biti da je latinska jer lepotu kao njenu još niko ovde nije video. Bila je visoka, krupna, vitka, a mesnata – žena za kidanje. Meka, a gusta, živa i ponešto hladna, kao velika reka koja naizgled lagano teče. Teške, velike i čvrste grudi nosila je pred sobom kao trofej dok se gibala u svom odlučnom i neumitnom hodu, puna čvrstog, postojanog, vlažnog, i opet, gustog života. Sva ta hladna lepota, kao klesana, nestvarna, vampirska, bezvremena, đavolska, životu je prilazila da ga žudno pije i isisava crvenim usnama i vlažnim i toplim crnim očima što su sijale s tog belog lica. A onda, kao da svetu već to nije bilo dosta, niz vitka bi leđa pustila svoju tešku crnu kosu, da se zanjiše, da je strese i prođe rukom kroz nju, da zamiriše njome, da pokrije grudi kao da joj je hladno, da urami lice kao sliku, da zbuni i zanima prste, da vazda ima šta na sebi nameštati i popravljiti jer se ta kosa nije dala smiriti, vezati, ukrotiti.

Kao što rekoh, bilo joj je tada ne više od dvadeset i već je bila, saznaću kasnije, najbolja kurva u varoši, ma u srezu, a moguće je, Boga mi, i dalje. Kažu da je i sami knez dolazio kod nje – kleli su se seljaci da jednom na mesec vide noću kočiju pod pratnjom kako ide ka varoši i u zoru kako je napušta, pa kad-gde i kad-koji čak kaže da je i profil samome knezu spram svitanja uspevao da uhvati.

Tog jutra, kada sam ubauljao u varoš više mrtav nego živ, više čudo nego čovek, Marta se probila do mene; nije rekla ni reč narodu koji se iskupio, koji mi je prilazio, nije ni pogled podigla k njima kad me je prihvatila pod ruku. Oni stadoše, zaćutaše i samo se, oborenih očiju, razmakoše da nas puste van, a potom se, bez reči, kao nešto poniženi, vratiše svakodnevici i svojim životima. Mene Marta odvede na svoj stan, tamo me položi u krevet, dovede doktora, bricu, ni sam više ne znam koga, i okrpi me, i okupa, i nahrani.

Ležao sam kod nje u toj devojačkoj sobi više od mesec dana. Njena mi devojka to nikada nije zaboravila jer je, kako posle saznadoh, ona morala da spava u kujni, kraj vatre, s loncima i šerpama. Za sve to vreme Marta nijednom nije ušla kod mene, bar ne kada sam ja bio pri svesti. Jeo sam tada lepo, pio trave i praškove i pušio dobar duvan. Kad sam se pridigao, stajalo je tu novo odelo, lepo, čak i dobro, a uz odelo i mašna, i cipele, i polucilindar. Kad sam se obukao, prvo je u sobu ušla devojka, pospremila je krevet za mnom, iznela lavor i prazne čaše i tanjire, provetrila je sobu i pomela pod. Onda me uhvati pod ruku i reče da gazdarica hoće da me vidi, a ja samo shvatih da svo đubre tad izlazi iz te sobe.

Marta je, devojka joj se obrati sa „gazdarice Marta!“, ležala udobno opružena na divanu, pijuckajući čaj i jedući narandže. Kad bi se malo pomerila, sevale su joj nadlaktice, a iz nedara je sve kretalo van, u polje, bežalo u svet. Kosa joj se plela oko nje, a tkanina njenih košulja i sukanja je tekla po njoj u stalnom dodiru sa njenim oblim i mekim telom, bez želje da stane, kao da su ruke muškarca, a ona je u mene gledala onim svojim vlažnim i teškim očima, kao da me njima davi, kao da mi se smeje i ruga, kao da me voli, kao da me ne vidi.

– Kako ti je ime?

– Petar… Janković, – to mi prvo pade na pamet.

– Dobro… Petre… Jankoviću. Odakle si… Petre? – upita me, a ja slegoh ramenima. – Odozgo, od preko reke, a? Jesi, jesi. Ne bi se zvao „Petar… Janković“, da nisi. Dobro, – reče i stavi još dve kriške u svoja usta. – Reci ti meni, Petre, ko te onako unakazi?

– Ne znam, gospođo. Ne mogu čak ni da kažem da ih nikada pre nisam video, jer ih ni tada nisam video.

– Ah! Dobro je. Razbojnici poštene ljude napadaju po drumovima. Ako se, je l’ te, pošteni ljudi noću drumovima šetaju. Šta misliš ti, Petre? Znaju li pošteni ljudi ko ih napada, ko ih pljačka i bije?

– Zavisi, pretpostavljam, od čoveka do čoveka.

– Ma nemoj? Aha, dobro. Znači, ne znaš ko te je u tom mraku, u tmini, u zao čas?

– Ne, ne znam. Gospođo, – dodadoh.

– Aha. Dobro, ja rek’o da te nisu, može biti, tvoji stigli, pa… Al’ ne bi onda ni doš’o do nas, je l’ da?

– Koji „moji“, gospođo? Nema „mojih“, – branio sam se ja kako sam znao i umeo, ali ona kao da me nije ni slušala. Znala je ona sve laži, sve priče, sve sudbine.

– Svi su ti, Petre Jankoviću, koji nas progone i jure, od kojih bežimo i zbog kojih ne možemo da spavamo „naši“. Oni su nam rod najrođeniji, u njih možeš da se pouzdaš više nego u oca i majku, jer dok ima njih, ima i tebe, a dok ima tebe – ima i njih. Evo, pogledaj kroz ovaj prozor, pogledaj na varoš, pogledaj na srez. Svi oni znaju ko je i šta je Marta, i svi o Marti isto misle, i svi Marti isto misle. Da nema te Marte, ni dela njih ne bi bilo, te njihove sloge. Misliš da žene nisu ovde upale, upalile i mene i ovu Cvetu, što se plaše muškaraca? ’Ajde, pusti to, kakvi crni muškarci! Vi ste ništa. Jok, more! Drže se one podalje od Marte jer im treba da postoji Marta, da je znaju, da je vide, da je imaju pred očima, da je slušaju noću, da šapuću danju za njom i da se slade kako će je jednom…

I ti si nekome, negde, Marta, Petre… Jankoviću. Da je drukčije ne bi ti sad ni bio ovde, niti bi došao dovde tako kako si došao.

Ćutao sam i gledao je dok je gutala krišku po krišku narandže. Cveta mi prinese hoklicu, ja sedoh, a ona stavi pred mene kafu i duvan. Marta me nutnu glavom i pokaza da i njoj smotam jednu. Dok smo pušili, zamišljeno je prelazila preko svojih bedara i trljala noge jednu o drugu, ili su se same međusobno trljale od samoće i dosade. Kad ispismo kafu, Marta kao da me se ponovo seti i upita me jesam li pismen i koliko. Ja rekoh da jesam i da verovatno nemaju nikog pismenijeg u varoši trenutno od mene. Ona se tome vrlo obradova i poče da me propituje šta su mi sve ukrali. Ja joj nabrojah odeću, knjige, pribor, britvu, tabakeru, cviker, još jedan par cipela, duvan, dokumenta na ime Petar Janković, tri groša i flašu rakije. Na pomen ovog poslednjeg, ona skupi nos i po prvi put joj videh oči suve, oštre, ali to prođe istog trena. Pozva Cvetu, zatraži papir, pisaljke i mastilo i reče mi da sve to zapišem, bez knjiga i bez rakije. Kad završih ona pogleda papir i zadovoljno zaklima glavom, a onda ponovo pozva devojku, dade joj papir i posla je kapetanu. Ja je upitah ne misli li valjda da će panduri to da traže, a i ako će da traže, neće valjda naći? Ona se nasmeja i reče:

– Reci ti meni, Petre Jankoviću, ti si, vidim, lepe škole završio?

– Pa, eto, pomalo, – odgovorih ja smušeno.

– Da, eto, vidiš, oduvek sam ja pričala da nema budale do školovane. Ništa ti, moj Petre Jankoviću, ne znaš. Kakvi panduri i nalaženje!? I da smeju da idu nešto da traže – nisu sposobni da bilo šta nađu. Pusti ti pandure, drugo meni od njih s tobom treba. Nego, da se vratimo mi na taj tvoj spisak, – reče, a u ruci joj zazveckaše novci. – Ja mislim da sve to što si ti imao, bez one flaše, hoću da kažem, ne može da vredi više od dva’es’ groša, je li tako?

– Pa… Ne verujem ja ni da je blizu došlo.

– E, dobro. Dakle, ja ću tebi da dam dva’es’ groša, da me ne pitaš ni što, ni kako, nego da uzmeš i da pevaš! Jasno? – Ja klimnuh glavom. – Preko toga, i posao ću da ti nađem, odnosno, naći ćeš ga sam sebi, al’ to ćeš uskoro da vidiš. Dakle, dobićeš i haljine i papire i novce. I flašu rakije ću na to da dodam. Pošteno?

– I više nego pošteno, gospođo, nego…

– Ništa! Malo samo ćuti. Sačekaj i polako će sve da dođe.

Utom se ponovo začu kapija i iza brzih, šuštavih koraka devojčinih, ka spratu krenuše i teški, spori i pomalo kilavi muški, u cokulama. Cveta ulete u sobu i s vrata povika:

– Gazdarice, evo posl’o kapetan Marka pandura! – U tom u sobu uđe i Marko i stade u neki kao ozbiljan stav.

– Dobar dan, Marko.

– Dobar dan!

– Kaži, Marko, šta kaže kapetan?

– Gospođo, kapetan je ovom vašem… gostu, poručio, – ja se uzvrpoljih, htedoh da bežim, da skačem, da vičem: „Aman, ljudi, pa nisam ja!“, – da mi razbojnike tražimo, pa ako ih nađemo, mi ćemo to da vratimo, ali da se mnogo ne nada jer to ako i nije prodato, a onda je bačeno. Nego on, ovaj vaš gost, je l’ te, ako ’oće, pošto je pismen, to jes’, može ako ’oće da dođe do nas, jer nama je, k’o što znate, prošle srede umro pokojni, Bog da mu dušu prosti, ćata Aleksa, pa bi za njega, k’o pismenog čoveka bilo posla, a i plata ne bi bila loša, a nove ćemo papire da mu izdamo na, je l’ te, ime Petar… njegovo ime kako je već. Eto, kapetan je tol’ko poručio.

– Dobro, Marko. Hvala. Sad će gospodin Petar Janković da pođe s tobom do kapetana, pa će oni lepo da se dogovore. – Marko se posle ovih njenih reči malo opusti, a ona pogleda u mene i reče: – Dakle, Petre Jankoviću, izgleda da vas čeka posao? Bolje da odmah krenete sa Markom da kapetan ne čeka i da sve to što pre svršite. Eto, ja sam vam pomogla koliko sam mogla, sad je na vama. – Dok je ona još govorila, Marko se okrenu vratima i krenu napolje. Ja ustadoh i krenuh za njim. S vrata se još jednom okrenuh i pogledah k njoj, ali ona kao da je već bila negde drugde, kao da se sve to sada nije ni dogodilo.

Razgovor je s kapetanom protekao kako se samo poželeti može – po prvi put je neka vlast sa mnom ljubazno govorila, bez pretnji, šamaranja, psovanja majke, a onda i ja postadoh vlast, nekako, nekakva. Martina devojka donese kod kapetana paket – gaće, čarape, dvadeset groša i flašu rakije, a kapetan reče da će dokumenta biti gotova već koliko sutra i da, ako hoću, mogu kod Drakčeta mehandžije da uzmem sobu – nisu mnogo skupe, a i najčistije su u celom srezu. Ja poslušah i već sutradan sam radio, ono ne baš samo kao ćata ali kakve to veze ima? Martu sam video tek posle mesec dana – poslala je onu istu Cvetu po mene.

Ušao sam u onu istu sobu i nju zatekao na istom mestu, ali ovog puta malo življom nego što sam je pamtio. Tog sam jutra bio trezan i pristojno raspoložen. Odmerila me je od glave do pete i nasmešila se tužno.

– Boga mi, Petre Jankoviću, ne prija tebi ovaj državni pos’o?

– Pa, sad, kako se uzme.

– Pogledaj! Ni na šta ne ličiš. Čujem piješ? Šta sležeš ramenima!? E, moj Petre Jankoviću, a ja mislila da ti nešto znaš, da ćeš nešto da naučiš.

Ja sam stajao i ćutao. Cveta uđe i ponovo unese kafu, stavi na sto i krenu meni da prinese hoklicu. Marta joj mahnu rukom i pokaza mi na mesto kraj nje. Ja priđoh i sedoh, ona otpusti devojku, nasu nam kafu i ponudi me ratlukom.

– Rakiju neću da ti nudim. Dok si kod mene, dok sediš sa mnom, nema da piješ. I pijan da mi ne dolaziš, je l’ to jasno!? – Ja klimnuh glavom i izvadih tabakeru nudeći i nju. Ona me pogleda mazno i reče: „Ti mi zapali“, i ponovo utonusmo u ćutnju. – Petre Jankoviću, znaš li ti šta sam ja?

– Znam, – rekoh, i pocrveneh.

– Što ti crveniš? Bože, svašta! Dakle, znaš? Pa što onda nisi doš’o kod mene? Dobra ti je plata, može ti se. Šta mi opet sležeš ramenima? Hoćeš da ti kažem zašto nisi doš’o? Reći ću ti. Zato što si ti, Petre, isto tol’ko kurva kao i ja. Šta je, šta se trzaš? Misliš da nisi? Jesi, Petre, jesi. Zato i jesi još živ. Zato i jesi pobegao ovamo dole, od preko reke. Zato i radiš kao ćata. Zato i imaš papire na ime Petar Janković. Zato i piješ. Od čega si to pobegao ovamo, Petre?

– Ne znam više, ne sećam se.

– Znaš, ne bi hteo, ali se još sećaš. Šta si to radio, bunio narod protiv vlasti, zvao na ujedinjenje, na jednakost? E, moja školovana budalo! Mnogo si ti knjiga pročit’o, vidim ja. Šteta samo što knjige nisu život. Zašto piješ, Petre?

Ništa joj nisam rekao. Šta sam i mogao da joj kažem. Ko to zna? Što mi je lakše, što mi je lepše? Ko to zna? Znao sam šta je! Svi o njoj pričaju, cela varoš, ceo srez, ma i država se njome bavi! Znao sam šta je. A opet nisam imao hrabrosti da joj dođem, da je tražim, da je platim. Da li bi me i primila? Da li bi, zaista, primila još jednu kurvu?

Ništa joj nisam rekao – samo sam plakao. Plakala je i ona. Plakali smo tog dana zajedno. Narednih petnaest godina sam jednom nedeljno odlazio kod nje, na kafu, da popušimo koju. I kada sam počeo mnogo da pijem, da govorim stihove po kafanama, da se ljubim s kučićima i da umirem po sokacima. Odlazio sam kod nje – i kada su me zvali da radim samo kad im se neki trezveniji ćata razboli ili umre, i kada sam počeo da pomažem u dućanima, u kasapnicama, na pijaci, na groblju. Odlazio sam kod nje – i kada sam počeo da se prehranjujem pišući po pijaci pisma dragim, zaboravnim, omraženim, visokoštovanim, prokletim rođacima, deci, roditeljima, i tužbe i molbe ispred suda, i umrlice za varoške oglase i čitulje za sreske novine. Kažu da niko nikada nije pisao tako lepe čitulje. Ni sami se pokojnici, kažu, ne bi prepoznali, ne bi znali da su bili „tak’i i toliki“.

Samo smo tog prvog dana plakali za ovih petnaest godina, zajedno. Ona me je izdržavala kad nisam imao šta da jedem, ona me je oblačila i obuvala i plaćala mi sobu kod Drakčeta mehandžije svih petnaest godina koje se ni po čemu nisu videle na njoj. Zle su žene pričale da je bila veštica, da je ovo i ono. Gluposti! Sve su to gluposti. Ona je prosto bila najbolja kurva u varoši, more u srezu, u državi! Knez je, a kasnije i kralj, dolazio kod nje. I nije mogao svako da dođe kod nje, nije to bilo pitanje para.

 

Umrla je tiho, u tri dana. Prva tri dana da sam ja bio trezan u ovih petnaest godina. Tri dana sam bio sa njom, kraj nje. Jedino se još Cveta, ona njena luda devojka, muvala tuda, prinosila, odnosila, menjala, plakala, kršila ruke i davila se maramom koju je oko glave stezala sve jače i jače. Marta je pitala hoću li ja da joj pišem čitulju, čula je da se i sami pokojnici iznenađuju mojim čituljama, a onda je rekla da neće ni čitulju ni umrlicu, da neće da znaju da je umrla, da misle da je još tu, treba im, šta će narod bez nje, bez najbolje kurve u državi. Naterala me je da obećam da ništa neću da napišem. Obećao sam. Pitala me je i šta sam uradio to davno, zašto sam pobegao ovamo preko reke? Pitao sam i ja nju zašto mi je dala onih dvadeset groša, zašto je o meni brinula? Ona se samo nasmešila i rekla:

– A kako da te pustim da umreš? Pa život sam ti spasla. Ja sam ti ga dala. Greh bi bio pred Bogom da ti ga ne održim. Kao majka što čuva dete i brine za njega. Da te nisam čuvala to bi bilo kao da ti nisam pomogla ni prvi put. Ništa. A i, nekako, ne znam, Petre… ima nešto kod tebe… neki pogled… neki osmeh… nešto, Petre… Jankoviću.

– Marta, misliš li da bi… da smo se mi ikada… znaš… da li bi to bilo samo jebanje ili…

– E, moj Petre, pa valjda ti znaš bolje? Pa ljubav je izmislila sirotinja da može džaba da uživa, nema toga. Da ima, zar bih ja bila to što jesam? A opet… Ko zna?

 

Danas smo ju sahranili. Ne znam ko je napisao umrlicu, tek, nisam ja. Neko ipak jeste. Neko je imao dovoljno hrabrosti da Martinu smrt objavi celom svetu, a i svoju žalost. Ko zna, možda je i taj Neko voleo. Ja nisam ništa napisao iako sam je voleo, baš zato što sam je voleo – da svi vide koliko sam je voleo! Tavorim i umirem lagano u ovoj varoši već petnaest godina. Jedem već i zadnje mrve svog života – nisam ni znao da ih čak toliko ima. Više ne pijem, batalio sam. Vreme je da uradim nešto da se Marta ponosi, pa ako i sada i odavde budem morao da bežim, neka. Marta je umrla čekajući mene, čekajući da vidi što sam ja to došao ovamo, njoj, tako kako sam došao – mrtav, da mi ona da život.

Marta mi je dala život. A bila je, kažu, najbolja kurva u varoši. Ma u srezu, bre! More, u državi!

Nema Marte – ne treba više nikome ni država.

 

13.02.2008.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s