Marta (2)

Bila je najbolja kurva u gradu. Ma u srezu. U državi, bre!

Mnogo se promenila u tih petnaes’ godina kol’ko smo se znali. Mnogo. I ja sam se promenio, oboje smo se promenili, al’ se ona menjala stalno – malo-malo, pa eto ti je neka nova ona, neka druga. Nekol’ko se puta promenila i na staro, ali je to bilo samo tih nekol’ko puta. Samo tri stvari kod sebe nikad nije menjala: miris, oči i desnu nogu.

Mirisala je uvek na ustajao znoj, star, težak. Kao radnici dole, u luci, ili kao seljaci gore, po brdima od teškog rada što mirišu na neprano. Kad joj se zagnjuriš u pazuho, a ono te udari u mali mozak, zapahne te, stegne ti se po čelu i ti se onda od toga još više pomamiš. Ako joj prstima promrsiš runo pod miškom, mesto onog među nogama, prsti ti po tri dana posle toga mirišu na nju. Cela je varoš njen miris nosila! Nije da nije bila čista, nikog ne znam ko se prao kol’ko ona, ko je uživao tol’ko da se pere, al’ se taj miris nije skidao, nikad. Jednom se, ne znam zašto, obrijala, i dole i gore, Milan brica je pola dana izgubio oko nje, a miris je ostao; jak, besan, lud.

Valjda joj zato pička nikad nije imala ni miris, ni ukus, kao da njom ništa ne teče, kao da je najčistija na svetu, verovatno je i bila kol’ko se zapirala. Kao da su se svi mirisi tog njenog jebuljskog tela posakrivali pod miške, sa žbunićima ili bez njih.

Prve cvikere u varoši koje smo videli na ženskom, bili su njeni, za nju donešeni, ona ih je naručila. Do tada je već bila ime, već joj je bilo osamnaest. Nikada nije zatvarala oči kad ih je nosila, kao da ni ne trepće, samo gleda. Pravo, čvrsto. Tek malo proviriš, gvirneš, osmeliš se na to dok te ljubi, a njoj oči otvorene i drži ih na tvojima, kao da te čeka, kao da te čika. E, a kad ih skine, onda ih zatvori, pokaže ti one zatamnjene, našminkane kapke i neće ni da gvirne, ni da te dotakne pogledom dok još ne daš. A kad daš… kad ti se primakne… kad zatrepće… kad se nasmeje onim svojim buljavim zelenim okicama… a one menjaju boju… kao more se talasaju i presijavaju… i ti… ti svoje od slabosti zatvaraš, bežiš i samo vrisneš kad osetiš zube na ramenu, na sisi! Po sedam dana se trljaš od tih njenih pogleda i lečiš modra ramena, otireš tragove zuba, kao da si se sa čoporom divljih pasa rvao, a ne sa ženom. Učini ti se, posle, da te masnice koje ostavlja izmenjaju sve boje mora, kao i oči koje su te ujele.

A noge joj nisu bile iste – desna je bila za crep i ciglu kraća od leve, od početka do kraja, i prvi i zadnji put. Nikad to nije krila. Nekako je uvek u blizini bila neka cigla i neko parče crepulje da podmetne pod nju, da se izravna, da sebi olakša, ili smo tako mislili, na početku. Posle nam je palo na pamet da ih je možda više držala radi nas, da nama učini zadovoljstvo, da pokušava da ih dohvati kad ih izbijemo ispod te njene kraće noge, da ih juri, da se pruža za njima, da povrati oslonac, da je mi osetimo živu i pometenu pod sobom, u našim rukama. Palo nam je na pamet da nas je tom nogom držala i dražila isto kao svim što je radila, kao i svim čega bi se naše žene postidele.

Zajedno smo mi, ona i ja, i počeli. Kad sam prvi put otišao u Kuću, bilo mi je tad šesnaest, a otišao sam zajedno s Antonijem, sadašnjim upravnikom pošte, i to tako što smo digli ceo dnevni pazar gazda Marka, debela gazdarica Iva nam dade nju, ćopavu, mršavu, štrkljastu, musavu i raščupanu, nikakvu. Hteli smo da se bunimo, da je menjamo, da se svađamo, za naše novce da biramo šta mi hoćemo, ali… vrata su već bila zaključana za nama i gazda Marko nam doviknu kroz njih da on plaća šta on hoće, a ne mi. Dok smo se nas dvojica snašli, setili da nismo sami, da imamo na kome da se naplatimo, ona se već svukla i, onako mršava, vidnih rebara, očiju izbuljenih k’o od plača, polako je, k’o od straha, ušla u vodu i počela sunđerom da se trlja, da skida sa sebe nepranost, da se čisti. A mi smo samo stajali tamo, ja još uvek s rukom na neposlušnoj bravi, i gledali smo kako površinu vode probijaju samo duge, ukrućene bradavice njenih sisica, tako malih da, činilo nam se, cele mogu da nam stanu u usta. Kasnije smo, naravno, shvatili da su tad više nas dali njoj, nego li nju nama – tako neugledna, žgoljava, morala je da postane nešto izuzetno, a tome nije mogao da je nauči bilo koji muškarac, pa ni „gazda“ Kuće; to je morala da nauči sama, da u sebi nađe tu posebnost, to čudo koje je kasnije i postala – zato su nas dali njoj, da se na nama, vršnjacima, uči. Tol’ko nas je izmorila te noći, tol’ko nas je jahala i trošila, da su po nama sutradan i očevi, a i gazda Marko, uzalud tukli štapovima i opasačima – mrtvo meso, mrtvo telo i bolesna duša, u groznici, u bunilu, do koga su se tek ponešto probijale majčinske reči: „Eto, isti otac! Kuku meni!“. Pokojnom se gazda Marku toliko dopalo obećanje one matore, debele veštice kako će od nje da napravi najbolju kurvu u gradu, ma u srezu, rekla je, da nas je čim smo se malo oporavili, otposlao ponovo kod nje, da nastavi gde je stala, da ispeče zanat. Jadnika je na kraju to koštalo više nego li pare kojim nam je plaćao – udovici su ga odneli pravo s nje.

Uvek se o njoj pričalo, svi su samo o njoj pričali! Onako kako su naši očevi raspravljali o ratovima, Rusima i Švabama i Talijanima, tako smo mi o njoj vodili politiku, nauku. I oni su nam se, već ostarali i nemoćni, na kraju priklonili, mada sa strahom, sa strahom da i njih ne sahrani, ne umori najlepšom smrću. Pominjali su je i u prestoničkim novinama! Pisali su da u nekoj varoši, ima tamo neka, zbog koje jednom na mesec dana, knjaževske kočije gaze seljacima polja, izbegavajući puteve. Ubrzo knjaz postade kralj, ali kraljevske zaprege nastaviše istim putem kao i knjaževske, a u tu neku, našu varoš se sjatiše sva ta prestonička piškarala, žbiri i agitatori. Svaki ko je jednom napisao makar redak o njoj, došao je da izvidi to čudo, da glavu države nađe na njenom tanjiru i da je s njega narodu posluži. Ni jedan je više nikada nije pomenuo, ali su svi našli da je naš grad najlepši u kom su ikad bili.

A nje sve to kao da se nije doticalo. Ona je uvek bila tu – za svakog kome treba, za svakog ko ima da plati. I nikad ista cena! Dešavalo se da gazde nemaju kol’ko im se traži, a da golje, studentarija, ili vazda tužni uča, i po dve noći kod nje budu. Jedino Antonije i ja nikad više, nakon gazda Markove smrti, nismo ništa platili. Nas nikada nije odbila. Nama nikada ništa nije odrekla. Toliko smo mi bili na nju navikli, toliko nam je sama ona sebe davala, toliko nam bila dovoljna, da dok nas na silu ne poženiše, mi k’o da nismo ni znali da ima drugih žena, istih takvih, sa svim, i sa još više, i lepših pod ruku, i mirišljavih, i kikotavijih, i mirnijih, i nežnijih. Toliko nam se smejala kad smo posle prvih noći braka, kao mala deca trčali kod nje, da joj pričamo, da joj otkrivamo tajne, da je poredimo sa Milicom i Ankom. Meni se smejala i kasnije, kad sam je poredio s njom samom od pre. Svaki put kad se promeni, ona me pozove, skine se, legne pored mene, pokrije oči crnim svilenim šalom, zabaci ruke preko glave i kaže mi: „’Ajde, vidi, nađi. Reci mi.“ Najviše se smejala kad sam našao one bele, kao ožiljke, kad je ponovo smršala. Nije mi dala da upalim svetlo i ja sam ih osećao pod rukom na njenim bokovima, na dupetu, pozadi na butinama. Zar ih moja Milica nema, pita me i smeje se. Samo mi na njoj, kaže, nešto fali i večito smeta. Ja sam se najviše smejao kad je Milan brica obrijao – pičku je prozvala Simicom: „’Ajde, ’ajde! Da vidiš kakav je pop kad se obrije.“ Smejala se tada zajedno sa mnom, celu noć.

Za nju je američki ataše vojni, koji je došao jednom kod nas sa kraljevim ađutantom, sa kojim je bio postao već i dobar kućni prijatelj, tobož radi nekog važnog državnog pitanja, strategijskog, rekao onim svojim mlitavim i kilavim jezikom: „Šiz d hor ov aur tajm!“. Niko nam to nikad nije ni preveo, uča se nudio, ali šta nam je to trebalo, pa mi smo znali ko je ona – najbolja kurva u gradu! Ma u srezu! U državi, bre! I na to se smejala.

Nasmešila se, doktor je posle pričao, i kad je umrla, kad je već zatvorila oči i ispustila dah. Neki se dušebrižnici javiše da joj se ne dozvoli da bude sahranjena na gradskom groblju, da se pošten svet ne sablažnjava. Kažu da je to pošlo od žene pokojnog gazda Marka, ali nije. To je pošlo od nekog od ovih naših pičkopaćenika, žene su nam uvek bile dobre i bolje i jače od nas. Taj je to nešto probao i kod crkvenih vlasti da izmoli, ali kad se sam pop Sima prihvatio sanduka sa Antonijem, učom i sa mnom, nikom više to nije bilo ni na kraj pameti. Garant je taj posle počeo i priču sa udovicom pokojnog gazda Marka.

Sahrana nije bila velika, nas četvorica i kraljev ađutant. Kažu da ga žena posle toga tri dana nije htela u kuću da primi. Moralo je lično njegovo kraljevsko veličanstvo da dođe da joj se objašnjava. Kasnije se vratio da je moli da ne pukne bruka. Kažu da ništa nije pomoglo dok nije zapretio da će da obesi američkog atašea vojnog na sred Prestonice.

Ona bi se i na to nasmejala, isto… ista, kako god se menjala.

27.03.2009.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s