Marta se vratila (3)

„Ih! Bila je najbolja kurva u gradu!“, uvek bi počinjali uz uzdah razgovor o njoj. „More, u srezu!“ potvrdio bi neko. „Ma, u državi, bre!“, i tu je sve stajalo. Čitava varoš beše u žalosti, svi su crninu u očima nosili, kao da im je život neko na nos izvukao.

Pa ipak, ta njihova tuga beše ništavna spram mog… bola.

Dvadeset mi je godina, hladno mi je, gladan sam i jedva još stavljam nogu pred nogu. Već mesec dana kašljuckam krv, jektičav sam od sedamnaeste, a umirem od kad je ona otišla. Odelo se na meni pocepalo, i prsti su mi ukočeni. Nikada više neće dirnuti dirke. A nekad su iz Beča profesori klavira dolazili da me čuju, da mi kažu da ću biti veći od Lista, da mi nude školovanje. Kralj me je lično slušao, svaki put kad dođe kod nas, jednom na mesec dana. I predsednik vlade, i amerikanski i ruski ambasador, i… ko sve ne!

 

Klavir sam počeo da učim kao dete, kod uče Joakima. Tu sam i nju upoznao. Bilo mi je četrnaest i već sam svirao bolje nego što je Joakim, to đubre, i mislio da se klavir može svirati. Ona je dolazila kod njega da ga sluša, volela je klavir više od svega. Jednom se pojavila usred mog časa, čula me je sa ulice i samo ušla. Sela je i nije se pomakla dok ne pade mrak i moradoše da popale lampe. S lekcijama sam prestao kad me je onaj skot, Joakim, po treći put, po prvi pred njom, istukao jer sam, tobož, grešio. A ja sam svirao bolje nego što je on i mogao da opazi, bolje nego što je iko čuo, i ona je tad već samo zbog mene svraćala!

Od tad sam svakog dana odlazio u Evropu, tamo da sviram, nisu mi branili. A i kako da mi brane kad je zbog mene svakog dana i ona dolazila, a za njom i sve muško u varoši što je nosilo muda, kojih nigde ne beše kad se vrate ženi bez dinara, kad poverioci dođu da isprazne trgovinu koju pokrade ko zna ko dok je gazda u Evropi i sluša mene kako muziciram. Varoš je zahvatio neki novi, mimosvetski poredak – svi u Evropi, a ko nije – gleda kako do nje da stigne, ja muziciram, počeli su i da me plaćaju, i to samo za jednog gosta, za nju, a sem nje sve žene u varoši po radnjama, za poslom muškim, e da deca ne skapaju od gladi, da se sve na doboš ne raznese, da se život uz valcer ne zatre.

Ubrzo mi je dosadilo da sve iste stvari sviram i ona mi odnekud, ko zna kako, poče nabavljati nove sveske. Neke na francuskom, neke na nemačkom, bilo ih je nešto malo i iz Italije, i sve pune divne muzike. A sve su mirisale na more i ribu, na so, kao da je svaka isti put, preko nje, do mene prešla. Onda mi je i odelo sašila i počela me je učiti francuski i nemački, i svakog smo dana zajedno ručavali. Ja sam se bunio, imao sam i sam para za odelo, dobro su me u hotelu plaćali, ali ona nije htela ni da čuje za to. „Za godinu ili dvije trebat će ti ti novci. Iako sada ne razumiješ, vidjet ćeš već i sam kada muškarcem postaneš.“ Majka bi mi, znam to, video sam joj u očima, rekla nešto, posadila bi me kraj sebe, uhvatila za ruku, preklinjala, klela, ali beše tad već previše slaba, izjedena sušicom, polumrtva. I dok je ona tako bolovala, kopnila naočigled Boga, ja sam svirao, svaki dan, satima, dok više ne mogu, dokle god je ona tu i sluša me.

Uvek je sedela tako da sam mogao da je vidim, kao da kaže: „Moje su ti oči, i moje usne, i moja prsa, i učitelj i sva publika. I oni ti govore kada griješiš, a kada sviraš lijepo.“ A ja je gledam, ne vidim ni klavir, ni hotel, ni je li dan ili noć, već samo nju i prebiram po dirkama i prsti su mi mokri i sa njih se širi miris koji ne znam, a koji me opija, draži mi nosnice, baca me u vatru, pušta muziku da mnome teče, da me kida i leči, da me živi! I ja u zanosu trajem koliko traje i ta muzika i ne stajem, ne prekidam, već s jednog dela prelazim odmah na drugo, samo da mi se prsti ne osuše, da taj miris ne iščili, da se njena prsa ne zaustave, da joj oči ne zatrepću, da joj se usne ne spoje! I svi gosti, zajedno sa mnom, kao pijani od tog mirisa, sede nemi, u tišini, kao da bi bez muzike poumirali za tri dana i ne miču se, već mrtvi.

Jednog jutra, tek što napunih šesnaest, pre nego što sedoh za klavir, ona priđe, uze me za ruku i odvede k sebi na stan. Tog dana moji prsti ne dirnuše dirke. Ona ih je pustila, molila da prebiraju po njoj, da zaigraju, da zasviraju njenim butinama i stomakom. I opet mi njene oči, i njene usne, njeno grlo i njena prsa behu učitelji! I prsti mi behu mokri od nje, i sav bejah mokar od nje, i onaj sam miris, koji ranije nisam znao, danima posle, čini mi se, svud po sebi nosio, kad progovorim ispod jezika mi je izbijao! A njen dah, grč njene utrobe, val njene kose, lupa njenog srca me ispuniše i živeše kao muzika do tad.

Sutradan sam svirao kao nikad pre, neka nova muzika i neki novi svet behu u meni. Kako dodirnem prstom dirku, a ona zasija, neki nov život u njoj zaiskri, srce joj iz sebe novi sok, a ne krv ljudsku pusti. Tog dana smo živeli kao nikad do tad, i ona i ja i taj stari klavir u Evropi. I sve muško u varoši.

Kad je kralj prvi put došao za videla, a ne noću; putem, a ne preko njiva; sa svitom, a ne samo sa ađutantom – prestoničke novine javiše da je to zbog mene. I on je, kao i svi ostali, sedeo u Evropi, nem, ponesen, opijen. U istim je tim novinama pisalo da je oduševljen pljeskao, da je, dirnut mađijom mojih prstiju, plakao. Izgleda da su i sami novinari zaboravili da je, kad završih, vladao muk; da je kralj krvavim očima gledao u nju, malne baleći; da je ađutant Njegovog kraljevskog visočanstva grcao bez glasa, kao da želi da se udavi u tim suzama; da su sami oni još uvek u ustima držali onaj gutljaj koji otpiše na početku sonate, kad je sve na nju zamirisalo i da su usta otvorili tek kad je ona zapljeksala, polivajući sopstvene košulje tim vinom, samo sa željom da zaarlauču na Mesec, čemu se jedva odupreše. Ono što niko od njih nije znao, što sam samo ja mogao da čujem, i Bog ako me je slušao, to je da sam svirao lošije nego dan pre toga, a tada, opet, lošije nego dan pre, i tako unazad, sve do onog dana kad me je prvi put odvela sebi u postelju. Od tad je moja muzika umirala, lagano kopnila, nestajala. Ona to nije čula, niko to nije čuo; samo ja. I možda Bog.

Nisu čuli to ni čuveni profesori muzike koji su toliki put prešli samo da bi mene videli, da bi me molili da idem na konzervatorijume, u Beč, u Peštu, Pariz. Nije to čula ni moja pokojna majka. Čak ni njene oči, njena prsa i njene usne nisu čule to sporo, lako kao pero, opadanje moje veštine. Kako je pa i mogla da čuje kad sam ja, iz dana u dan, sve više i više, usavršavao njen instrument? Za muziku je ostala ljubav, meni je dala strast! Meni je dala krv.

 

Bila je najbolja kurva u državi, kralj joj je to rekao, iako se do moje osamnaeste već malo raskrupnjala, prozlila. I njena je mađija opadala, ali ko je u tom raskošju mogao to primetiti? Ko je znao ženu makar blizu njoj!? Ja sam već bolovao. Ona me je hranila i oblačila, lečila i brinula o meni. Ono što su me u Evropi i plaćali, sve je njoj odlazilo. Rekla je: „Tebi moram naplatiti više no drugima. Ti me trošiš, ti me jedeš, nestajem pod tobom. Ne strepi, znaš da ću brinut o tebi.“ Molila me je da pođem sa nekim od tih Bečlija, tih staraca koje je još samo neka slepa misao, neko davno sećanje, dok je života bilo u njima, vuklo muzici, meni. Svađali smo se, vikao sam joj da neću, ne bez nje, pa makar klavir više i ne video! Nagovarala me je da će mi bolest tamo izlečiti, da imaju klinika, doktora, medicina. Pretio sam da ću umreti, već sutra da ću početi krv da kašljem i da do Božića neće više ko imati klavir da svira. Vrištala je da joj ne dolazim, da ne sviram, da polomim prste! Napisao sam joj da ide, da beži u manastir, da se pokaje i Boga za oprost moli, da život u bludu iskupi!

 

Nestala je pred Ivanjdan. Sedeo sam u Evropi, za klavirom i… nje ne beše tu. Iza mene samo debeli sedi Švaba, oslonjen o štap, vlažnih očiju uprtih u moj zatiljak. Sutradan se napih. O Ilindanu se i u Evropi povratiše, gazda mi reče da mogu da sviram ako hoću i dalje, ali da me više neće plaćati. Upitah ga da li mu smeta ako samo sedim za klavirom? Od Velike Gospojine se više nisam ni treznio, kralj više nije dolazio, ambasadori i atašei zaboraviše da postojimo, muški se vratiše poslovima, žene kućama i deci. Pominjali su je glasno samo uveče, uz rakiju i vino, kad se okupe u kafani; žene češće, samo bi joj tiho opsovale majku kurvinjsku, kivne što je postojala, još kivnije što je više nema.

Na Mladence se napih sa pop Simom i on mi ispriča kako je, odmah po Vidovdanu, u varoš došao neki dubrovački trgovac, sed i ozbiljan, jak čovek. Zadržao se nešto duže od sedmice, a kod nje je otišao samo jednom, poslednjeg dana, ni na četvrt časa. Sutradan je nestalo njega, a potom i nje.

 

Na pola puta preko Hercegovine se istreznih, i promrzao, gladan i izubijanih tabana i poderanih kolena, kašljucnuh krv. Setih se reči doktora Danila: „Grudobolja – neizlečiva bolest.“, i zaplakah.

Treće nedelje u Dubrovniku videh je gde sa službe izlazi iz crkve Svetog Vlaha. Kad me ugleda, pusti ruke dečaka i devojčice, još uvek dece, pomilova ih po kosi, reče nešto čoveku koji je išao za njom i krenu k meni. Priđe mi, stade i vrhovima prstiju pređe preko svojih usana i taj me dodir rukavicom zabole.

– Mili moj, zašto tak… – i pusti suzu. – Glazba, Petre…Ja umirem.

– Moja su djeca, Petre.

– Hoćeš li ponovo otići? – Grizla je sebi usne, prsa joj se uskomešaše, oči zaiskriše.

– Ja sam srećna. – Zakašljah se. – Ja sam luda! Tužna.

– Hoćeš li otići? – u drugu varoš i tamo naći drugog dečaka da joj svira klavir i da prebira prstima i jezikom i kurcem po njoj!

 

I dok se kao mesečar vraćam preko prokletih hercegovačkih brda, i čekam da se u ovom bunilu strmoglavim niz stenje, da na probuđenu zmiju nagazim, da umrem od gladi i hladnoće, da me zaskoče hajduci zbog mojih praznih i pocepanih džepova, ja samo na nju mislim, i dišem tako što njeno ime šapućem: „… Marta… Marta… Marta…“, tako je nosim i sejem u svakom drugom koraku.

I kada mrtav budem ležao na drumu između ovih prokletih hercegovačkih brda, mrtva će krv iz mog preklanog vrata, dok u ritmu damara, kao da metronom prati, iz mene izlazi, govoriti: „… Marta… Marta… Marta…“.

A ona će biti najbolja kurva u varoši. U srezu. U državi, bre!

 15.01.2010. (17.01.2010.)

 

3 mišljenja na „Marta se vratila (3)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s