Marta i kurve (4)

Muž joj nije bio njin, a oni su oni koji sad pišu istoriju; oni su u ratu pobedili, iako, istini za volju, u tom ratu i nije bilo ovih i onih, bar ne tolko kolko se sad priča da ih je bilo, ni jednih ni drugih, i ne tako kako se priča da ih je bilo, ni jednih ni drugih. Ali oni su pobedili i sad oni pišu istinu, a njenom je pokojnom Jovanu, zlom sudbinom, dopalo da ne bude njin. Kako? Ko to zna? Sećam ga se kad je pošo, spremio se, došo kod nas u kafanu da se sa svima nama pozdravi i otišo. Mi smo ostali da sedimo uz rakiju, da spiramo prašinu iz grla i gledali smo za njim onako crni, ni ne misleći o tome što čini. Šta će nama rat? Poumiraćemo i bez njega, svršiće se i bez nas, i, ko god da pobedi, pisaće posle svega istoriju i biće čist. Nama će da bude isto.

Tako i bi, završi se sve, a nas niko nije ništa pito, nit nas je diro, nit je znao da postojimo. Možda smo imali i sreću pa su ovi što su pobedili i nas prisvojili, rekli da smo njini i oni naši, da smo se oslobodili, i od Nemaca i od oni drugi, zbacili jaram, i… opet su nas poslali u jame, da umiremo svaki dan, udarnički, zato što smo njini, a i oni naši. Kažu da smo pobedili ne samo u ratu, nego i u revoluciji. I da vidiš, nekako nam isprva i bi lakše da se spuštamo na poso s tom mišlju, da smo slobodni, da smo baza društva. Al pola sata u zemlji, u mraku, i tog svetla nestane, pojede se, istroši, a ono malo i što pretekne, to posle smene spiraš rakijom zajedno s prašinom od koje će i da umreš.

A nju su, pošto joj muž ne beše njin, i pošto već beše mrtav, uzeli mesto njega na zub. Uzeše joj ono malo stoke i zemlje i što je imala i ostaviše joj samo kuću i onu mrvu baštice koja je bila ograđena, a poso nisu hteli da joj daju. Ostaviše je tako, jadnu, da ni zimu ne dočeka.

Ja sam joj muža znao još pre rata, dolazio je i kod mene kući i mi smo išli kod nji na slavu, nije bio loš čovek. Poneki put bi mu i pomogo da malo raskrči šumu, ili bi on meni okopo i oplevio nešto, pomogo Stanimirki mesto mene. I u lov smo išli dva-tri put pre rata zajedno. Beše dobar lovac. Zbog svega toga mi i bi žao kad sam je sreo, vraćala se iz komiteta, išla da moli, da joj makar kozicu vrate, makar nešto da joj daju. A oni ni da čuju, oteraše je ko gubavu i ona sad jadna, pokisla, promrzla, ko gluva kučka, išla je kući da sama skapa. Stajo sam i gledo za njom kako odlazi i prvi put me se u životu tuđa muka takla. Teško je kad si ko mi, kad takav leba jedeš, da čuješ i osetiš tuđu muku. Seljak ti se žali što nema kiše il što će da udari slana, il da mu lipše krmača, al ti znaš dok ga slušaš, ko što i on zna, još dok ti priča, da i ne mora na zlo da izađe, da može makar da se nada, i ne možeš ti njegovu muku da vidiš, jer za sebe ni trunku nade ne vidiš, ti si osuđen na umiranje, već si jednom nogom u grobu i samo za takve ko što si ti imaš uvo. Al ni mi se međusobno ne slušamo; svi te priče i te brige i te strepnje znamo jednako dobro i svima su nam iste, pa šta onda o tome i da pričamo. Više se ni ne gledamo međusobno.

Ali ona ne beše naša, a bila je grobu bliža nego mnogi od nas, i to me dirnulo, to me žacnulo i bi mi je žao. Došo sam kući i reko Stanimirki da spremi, kolko može, hrane i šta treba, malo brašna i soli, malo sira i neko jaje ako imamo. Reko sam joj zašta je i za koga je i nije se bunila, bila je i ona dobra žena, bolešljiva jadna, pa se na svu svoju muku još i sa mnom uvatila. Nikad ta žena sreće nije imala. Ja pokupih to i po onoj kiši krenuh oko brda. Kad sam stigo, sedela je kući, u mraku, ko oduzeta, bez glasa, oči su joj otekle, presušile. Upalio sam lampu i založio joj vatru, a ona me nije ni videla, još sva mokra od one kiše. Pito sam je da l oće da joj postavim, da pojede nešto, a ona me samo pogledala ko da me ne zna, a onda svoje ruke, pa svoju mokru bluzu i aljinu, ko da se čudi, ko da se pita otkud to na njoj i poče da jeca, da se guši. Ja joj priđo, uzmem ćebe, umotam je u njega da se zgreje i osuši, zagrlim je da joj bude toplo, a ona drhti i samo plače. Držim je tako i pričam joj nešto, tiho joj šapćem na uvo i osećam kako se i ono ćebe kvasi s nje i kako joj se mokra kosa hvata za moj čekinjav obraz, a ona miriše na kišu i na so. U jednom trenutku, dok smo tako sedeli, kad ja više nisam znao ni šta da joj kažem, ona se okrete k meni, zagrli me i poče da ljubi! Izvuče se iz onog ćebeta, skloni mi ruke i obori me na krevet pa skoči na mene i prosu mi kosu preko lica! Poljubi me u vrat ladnim usnama i ja se stresoh, svaka mi se dlaka diže, sav se ukrutih, gaće na meni da puknu, a srce mi u grlu, a ona me i dalje ljubi, trlja se, skida me! Zadižem joj mokru suknju dok ona moje grudi pritiska svojim teškim, ladnim, ko od vode sisama. Ja zavukoh ruku i ona se trže, poskoči, pa me ponovo ošinu kosom i pritište sisama, ugrize me za golo rame i zastenja. Strgoh one mokre krpe s nje, a ona me zajaha i udari po meni, besna, divlja, gladna! Mrdala je kukovima i guzicom, tresla sisama i talasala kosom kako nisam ni znao da žena može. Stegla se oko mene, pritisla, gori me unutar sebe i gori na meni, vrela suši kišu i znoj je u ludilu probija, a ja hvatam, grizem, oću da urlam, a ona me grli i pribija mi glavu pod svoju mišku, da me uguši, da me iscedi i vriska, smeje se, pita: „Je l ti lepo!? Je l ti lepo!? Je l ti lepo!?“, a ja ne mogu do daha da dođem i samo bi da to traje celog života, da ne stanemo, da se ne svrši, da ne zaurlam! Te smo noći, čini mi se, prevrćući se po onom krevetu, ubijajući se, kidajući se među sobom, poravnjali brda oko nas, povaljali šume, i proživeli ceo život koji nikad nije bio naš.

Vratio sam se kući u gluvo doba, Stanimirka nije reč rekla kad sam ušo, nije se pomerila, pravila se da spava, a ja sam cele noći ležo budan i mislio se da l je bila željna muškog, il je život u njoj bio tolko jak i tolko nije hteo da je se pusti, da je izbio, preplavio je, obuzo i prelomio joj dušu da nikad ne umre? I šta sam zaključio? Ništa, eto to. Tolko me je obuzelo to pitanje, tolko mi je ušla u mozak, da sutra umalo ne poginuh! Kad smo izišli iz jame i seli u kafanu, ja sam se odvojio sa Stojanom Markovićem, mojim kumom, jer mi se činilo da ako s nekim ne budem porazgovaro, da ću da poludim. On je slušo i gledo me ko da me vidi prvi put u životu. Pet puta sam moro da mu ponovim, da mu dokazujem da je to bila Marta Jovanova! I shvatio sam iz njegovog pogleda i žeđi koja ga je od moje priče spopala, da ona za njega do tad nije bila stvarna, ljucka, žena ko što su sve žene, nego nešto što mu se priviđalo, što mu se samo činilo da postoji. Sutradan, kad sam se ponovo vraćo od nje, videh ga kako mi dolazi u susret s torbicom preko ramena i kako, misleći da ga nisam vido, skače u žbunje pored staze koja je do njene kuće vodila. Prođoh pored njega skrivenog i ne rekoh mu ništa. Ne sećam se da mi je od tad više od dve reči zajedno reko.

Uglavnom, tako je počela. Navadismo se ubrzo svi, cela smena, ceo rudnik. Malo-malo, a eto ga neko uprtio torbu na rame i trči s druge strane brda, i ne više stazom, nego kroz šumu, uz potok. Neki su se tako usput sretali, tukli se, psovali, vraćali se otuda svi izlomljeni. Mozak nam je popila, dva normalna čoveka više tu nije bilo. Žene da nam izlude, al šta da kažu? Šta će joj? Zaklale bi je, probole vilama, kolac bi joj u srce pod suknju zabile, al teška je rudarska šaka, pa jadne sede kući, čekaju muževe da se vrate pa sikću, psuju, kunu, oči bi da vade. I sve to ništa, i sve to džaba! Više nisam ni gledo kad idem kod nje, samo miris uglja da pratim, isti onaj koji i za mnom ostaje i nađem joj kapiju, kuću, nju. Zatvorim oči kad po danu krenem kod nje, jal putem, jal kroz šumu, i vidim taj trag, javi mi se ko belo na crnom kud je cela smena prošla. A kad kod nje uđem, sve se to izgubi. Naš se trag na njoj nije zadržavo, nije se hvato za nju taman ko da je se ni ne dotiče. Kad je skinem, položim joj ruku na bedro koje igra, a ono belo, čisto, miriše na šumu, na livadu, teče ko reka, ko da je sa sveta na kom nema ni rudnika, ni rudara, ni uglja. Pa kad pomerim prste, kad grubi pređu preko meke kože, kad je zagolicaju, kad im se nasmeši, kad je ugrizem za tešku sisu, njena se jama zamiriše, skvasi, spremi i ja ponovo kopam, ne prestajem, slatko, i opet se davim, gušim, umirem u dubini po drugi put tog dana, al srećan! Cela smena srećna i svi živi samo kad smo u njoj.

Jednog dana u kafanu kod nas je ušo i tehnički direktor, mlad inžinjer, dečko tek što je počo da radi kad se rat završio, pitanje da l je stigo i školu da završi, pa i on ko i mi ostali što smo, sede, uze rakiju i ne diže pogled, ćuti, ne mrda se, ko na sarani. Mi se pogledasmo krišom i bi nam jasno da ona već počinje da nas nadrasta, postaje veća od smene, od jame, od rudnika, od svih nas. Ubrzo su i put do na vr brda napravili, al okolo, da pored njene kuće prolazi. Rekli su da je to od značaja za državu, da će gore da naprave banju i hotel za nas, al mi smo znali da je to sve zbog nje i da je samo pitanje kad više nećemo smeti, od sebe samih, od straha od njene veličine, da se tamo i pojavimo.

Prođe tako nekih pet-šest godina i mi lagano počesmo da umiremo, smena se napuni nekim novim ljudima, mladim, a mi smo više jedva i mogli da se pomerimo, a kamoli nekom da padne na pamet kod nje da ode. Ubrzo, ono što nas ostade živo je penzionisano i ko oduzeti smo po ceo dan, ako bude lepo vreme, sedeli ispred kafane, čekajući da umremo i gledajući kako se direktori i pukovnici i oni iz komiteta voze novim putem oko brda, ne videći nas, ne videći mene koji sam kroz to okno prvi sišo, prvi alatkom udario, koji sam ga otvorio, načeo. Da l bi, da su znali da sam ja taj koji je bio prvi, kome posle toga više ništa nije htela da uzme, da l bi mi dali medalju, udarničku, ili plaketu, ili malo veću penziju? Il bi me možda streljali zato što znam što ne sme da se zna, zato što se sećam i onoga što se nikad nije desilo?

Jednog dana, beše zima, tek što smo saranili mog kuma kome nisam hteo da održim posmrtno slovo, nije ni on sa mnom pričo, ona uđe u kafanu i pravo s vrata za moj sto, sva srećna, vesela, ženski bogata. S njom ko da je čudo ušlo, poispravljaše se ljudi, živnuše pogledi, vidiš im damar koji im u slepo oko bije, svima nam se život bar za godinu produži, a ona to nije ni osetila, samo je sela spram mene, uvatila me za ruke i oće nešto da mi kaže, al joj se ne da, usne ne može od osmeha da pomeri, neće da siđe, neće da je se pusti. Ja je gledam, pa sam se i ja nasmejo, zaboravio da mi ni pola zuba u glavi nije ostalo, da sam zbrčkan, spečen, žut, da su mi bore još pune uglja. Jedva ona progovori, prelomi:

– Fala! Fala ti, Petre, ko Bogu! Fala ti ko bratu! – I poljubi svojim čistim, punim usnicama moje propale šake. A onda, nasloni čelo na njih i ja osetih suze kako mi gore kožu i čuh je kad reče, baš pre nego što izlete napolje: – Ispraviće grešku! Mog će Jovana među prave da upišu, među njih! Među kurve!

Sutradan smo je i saranili. Jadnica nije stigla ni do kapije, umrla je pored puta, novog, njenog.

Nama nikad nisu napravili taj hotel.

15.01.2010. (24.01.2010.)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s