PRIČAM TI najtužniju ljubavnu PRIČU

Uvredila me je Zorina teza o tome da mi, domaći, za razliku od stranaca koji šetaju Beogradom, uopšte nismo romantični. To je stara teza i dijagnoza, taj Homo Balkanicus koji, valjda, tako ode od kuće, pa onda pije, pije, pije, a kad dođe kući onda bije, bije, bije, ali, za razliku od vica, nema onog…

Divna si

Zamisli se pred ogledalom, velikim ogledalom u kupatilu. Nikud ne žuriš, nikoga ne čekaš. Sama si. Niko neće zvati. Naporna nedelja je za tobom i sada ćeš sebi priuštiti opuštajuće subotnje popodne usred proleća, rascvetavanja i raspevavanja svega. Zaboravila si, na trenutak, sve probleme i obaveze, ostala su samo zadovoljstva. Više nema ratova na ovome…

Novogodišnji san

Sanjam… neku Nju.   Leto je i rano jutro. Znam. Ležim na desnom boku, okrenut sam prozoru, oslonjen na lakat, smejem se i gledam je. Svetlo se razdvaja oko onih par pramenova njene kose koji slobodno padaju; sedi – levi je obraz spustila na rame, oslanja se na desnu ruku kao Majolova Žena u sedećem…

Slabiji pol

Dušan izlazi iz špajza noseći i poslednju kutiju natrpanu projektima, papirima i ko zna još čim, staje pred mene i, kao da ne želi da je pusti, uzdiše teško gledajući još jednom po praznoj kancelariji. Kao da se predaje, diže ruke od svega, ćuška tu kutiju uz ploter i skener, poslednje neodnešene stvari, i seda…

Još uvijek lijepa

Hej, ti, a ti još uvijek lijepa! Ljudi ti to još uvek govore ovim hladnim, smrdljivim hodnicima. A zašto i ne bi? Jedino se još tvoja ljepota može odupreti sveopštoj malaksalosti, smrti i truleži koje ovuda gamižu. Čudno je to. Nađe se čovek tako… u nekoj ovakvoj situaciji i jedino o čemu može misliti… Vidiš,…

Detalji

Sedim zgrčen na premalom autobuskom sedištu dok preko mojih umornih i zakrvavljenih očiju prelaze pejzaži o kojima bi Van Gog sanjao. Verovatno bi stavio svoj štafelaj na vr’ baš ovog brda, otpio bi malo vina i, okrenuvši mi svoju sakatu glavu rekao: „Ali ja sam, čoveče! dragi moj! potpuno lud. U mojoj glavi ova brda…

Leto bez Marije

Kao i uvek na početku prave priče, u sobi je mrak, ona otvara vrata, zastajkuje uokvirena svetlošću iz hodnika, smeši se podrugljivo, bez pokreta izuva patike i brzim stopalima, u šarenim čarapicama, prešuštava put do mog kreveta. Stoji nada mnom u tom smešnom, plavičastom mraku, znam da se i dalje smeši; ne vidim je, rukom…

Pluralia tantum

„Udara me blago golim kolenom u rame budeći me do pola. Znam da nije tu.“ ZZ „Znao sam devojku podočnjaka tamnih kao noć. Bila je večito tek probuđena i polusnena. Tanka, providna, duga spavaćica bila je njena uniforma, san – njena religija. Tada je čitala „Idiota“. Nije volela da kisne. Volela je svetlo plave, blage…