Marta i kurve (4)

Muž joj nije bio njin, a oni su oni koji sad pišu istoriju; oni su u ratu pobedili, iako, istini za volju, u tom ratu i nije bilo ovih i onih, bar ne tolko kolko se sad priča da ih je bilo, ni jednih ni drugih, i ne tako kako se priča da ih je…

Marta se vratila (3)

„Ih! Bila je najbolja kurva u gradu!“, uvek bi počinjali uz uzdah razgovor o njoj. „More, u srezu!“ potvrdio bi neko. „Ma, u državi, bre!“, i tu je sve stajalo. Čitava varoš beše u žalosti, svi su crninu u očima nosili, kao da im je život neko na nos izvukao. Pa ipak, ta njihova tuga…

Kafanska ljubav

Došao sam pijan iz kafane. Ništa čudno, ipak sam tamo poslom – konobar sam. Nije da mi je prvi put. Čudno je da sam umesto porcije mešanog i flaše crnog, kući doneo celu kuvaricu. Ali, sve mi se čini da se ovo ne događa po prvi put. Poznat mi je osećaj njenog mekog tela na…

Bezimeni

Ali nismo mi bili krivi. Ne! Vidite, nas su pustili takve iz bolnica: krvave, rasečene, iskasapljene, nedošivene i nedolečene. Nisu imali anestetika; nisu imali konca; nisu imali više nikakvih lekova niti materijala i samo su nas pustili; pootvarali su vrata, podigli nas sve iz mokrih i smrdljivih kreveta na kojima smo ležali, nisu nas čak…

Pokojna Marta (1)

Danas smo ju sahranili. Ne znam ko je napisao umrlicu tek – nisam ja. Znali smo se, sigurno, bar petnaest godina. Kada sam stigao ovamo, prvo sam nju upoznao. Prva osoba koja mi se obratila bila je ona. Još se toga sećam. Bilo mi je oko dvadeset i pet, ne sećam se ni kuda sam…

Novogodišnji san

Sanjam… neku Nju.   Leto je i rano jutro. Znam. Ležim na desnom boku, okrenut sam prozoru, oslonjen na lakat, smejem se i gledam je. Svetlo se razdvaja oko onih par pramenova njene kose koji slobodno padaju; sedi – levi je obraz spustila na rame, oslanja se na desnu ruku kao Majolova Žena u sedećem…

Poklapanje

–  Pa, ćao! –  Ćao. –  Kako si? Je l’ ti mama spremila ručak? –  Jeste. –  Pa, šta ti je to lepo spremila? –  Pa, supu… i… pire… i… i grašak i pile… –  Pa, baš sve što ti voliš!? –  Da! I tortu… sa sladoledom! I čokoladom! –  Jao, super! –  I mama…

Slabiji pol

Dušan izlazi iz špajza noseći i poslednju kutiju natrpanu projektima, papirima i ko zna još čim, staje pred mene i, kao da ne želi da je pusti, uzdiše teško gledajući još jednom po praznoj kancelariji. Kao da se predaje, diže ruke od svega, ćuška tu kutiju uz ploter i skener, poslednje neodnešene stvari, i seda…

Još uvijek lijepa

Hej, ti, a ti još uvijek lijepa! Ljudi ti to još uvek govore ovim hladnim, smrdljivim hodnicima. A zašto i ne bi? Jedino se još tvoja ljepota može odupreti sveopštoj malaksalosti, smrti i truleži koje ovuda gamižu. Čudno je to. Nađe se čovek tako… u nekoj ovakvoj situaciji i jedino o čemu može misliti… Vidiš,…