Sipao sam rakiju i nekoliko kapi pade na revolvere koje smo svi izvadili na sto, kao izložbu da pravimo, merimo čija je cev duža. Pogledao sam Marka i pomislio: „Tako dakle, komesaru, moju ženu jebeš dok ti ja dižem revoluciju!“ Još nismo pošteno ni plan razradili, kad upadoše panduri i počeše da mlate po nama,…
Sedim zgrčen na premalom autobuskom sedištu dok preko mojih umornih i zakrvavljenih očiju prelaze pejzaži o kojima bi Van Gog sanjao. Verovatno bi stavio svoj štafelaj na vr’ baš ovog brda, otpio bi malo vina i, okrenuvši mi svoju sakatu glavu rekao: „Ali ja sam, čoveče! dragi moj! potpuno lud. U mojoj glavi ova brda…
Kao i uvek na početku prave priče, u sobi je mrak, ona otvara vrata, zastajkuje uokvirena svetlošću iz hodnika, smeši se podrugljivo, bez pokreta izuva patike i brzim stopalima, u šarenim čarapicama, prešuštava put do mog kreveta. Stoji nada mnom u tom smešnom, plavičastom mraku, znam da se i dalje smeši; ne vidim je, rukom…
„Udara me blago golim kolenom u rame budeći me do pola. Znam da nije tu.“ ZZ „Znao sam devojku podočnjaka tamnih kao noć. Bila je večito tek probuđena i polusnena. Tanka, providna, duga spavaćica bila je njena uniforma, san – njena religija. Tada je čitala „Idiota“. Nije volela da kisne. Volela je svetlo plave, blage…
strah od pisanja 