Marta i kurve (4)

Muž joj nije bio njin, a oni su oni koji sad pišu istoriju; oni su u ratu pobedili, iako, istini za volju, u tom ratu i nije bilo ovih i onih, bar ne tolko kolko se sad priča da ih je bilo, ni jednih ni drugih, i ne tako kako se priča da ih je…

Marta se vratila (3)

„Ih! Bila je najbolja kurva u gradu!“, uvek bi počinjali uz uzdah razgovor o njoj. „More, u srezu!“ potvrdio bi neko. „Ma, u državi, bre!“, i tu je sve stajalo. Čitava varoš beše u žalosti, svi su crninu u očima nosili, kao da im je život neko na nos izvukao. Pa ipak, ta njihova tuga…

Marta (2)

Bila je najbolja kurva u gradu. Ma u srezu. U državi, bre! Mnogo se promenila u tih petnaes’ godina kol’ko smo se znali. Mnogo. I ja sam se promenio, oboje smo se promenili, al’ se ona menjala stalno – malo-malo, pa eto ti je neka nova ona, neka druga. Nekol’ko se puta promenila i na…

Pokojna Marta (1)

Danas smo ju sahranili. Ne znam ko je napisao umrlicu tek – nisam ja. Znali smo se, sigurno, bar petnaest godina. Kada sam stigao ovamo, prvo sam nju upoznao. Prva osoba koja mi se obratila bila je ona. Još se toga sećam. Bilo mi je oko dvadeset i pet, ne sećam se ni kuda sam…

Slabiji pol

Dušan izlazi iz špajza noseći i poslednju kutiju natrpanu projektima, papirima i ko zna još čim, staje pred mene i, kao da ne želi da je pusti, uzdiše teško gledajući još jednom po praznoj kancelariji. Kao da se predaje, diže ruke od svega, ćuška tu kutiju uz ploter i skener, poslednje neodnešene stvari, i seda…

Još uvijek lijepa

Hej, ti, a ti još uvijek lijepa! Ljudi ti to još uvek govore ovim hladnim, smrdljivim hodnicima. A zašto i ne bi? Jedino se još tvoja ljepota može odupreti sveopštoj malaksalosti, smrti i truleži koje ovuda gamižu. Čudno je to. Nađe se čovek tako… u nekoj ovakvoj situaciji i jedino o čemu može misliti… Vidiš,…

Leto bez Marije

Kao i uvek na početku prave priče, u sobi je mrak, ona otvara vrata, zastajkuje uokvirena svetlošću iz hodnika, smeši se podrugljivo, bez pokreta izuva patike i brzim stopalima, u šarenim čarapicama, prešuštava put do mog kreveta. Stoji nada mnom u tom smešnom, plavičastom mraku, znam da se i dalje smeši; ne vidim je, rukom…

Pluralia tantum

„Udara me blago golim kolenom u rame budeći me do pola. Znam da nije tu.“ ZZ „Znao sam devojku podočnjaka tamnih kao noć. Bila je večito tek probuđena i polusnena. Tanka, providna, duga spavaćica bila je njena uniforma, san – njena religija. Tada je čitala „Idiota“. Nije volela da kisne. Volela je svetlo plave, blage…