PRIČAM TI najtužniju ljubavnu PRIČU

Uvredila me je Zorina teza o tome da mi, domaći, za razliku od stranaca koji šetaju Beogradom, uopšte nismo romantični. To je stara teza i dijagnoza, taj Homo Balkanicus koji, valjda, tako ode od kuće, pa onda pije, pije, pije, a kad dođe kući onda bije, bije, bije, ali, za razliku od vica, nema onog dela u kome i jebe, jebe, jebe, pa zato niko iz publike ni ne pita: „Ej!? A di je kuća tem čoveku!?“. Naravno, uvređenosti je prethodila zblanutost, neverica, da-l-me-ti-to-zajebavaš razjapljivanje čeljusti, potpuna pometnja, uz vraćanja filma unazad i prisećanja svih onih trenutaka kada nisam mogao odoleti impulsu i ponašao se… romantično. Svaka od tih situacija bi, na nivou obrasca, mogla da izgleda ovako: pojavi se tip, mladić, momak, dečko, baja, frajer, muškarac, u svakom slučaju, i pokloni svojoj cici, curi, ribi, devojci, ženskoj, mački, ženi, u svakom slučaju, buket cveća; za razliku od američkih rom-kom idiotizama, ovde, a radnja se odvija diljem Srbije, sledeća scena prikazuje dotičnu, kako dotičnog, dotičnim buketom cveća mlati po glavi i vija diljem iste te Srbije.

Prva moja reakcija bila je da istog trenutka uletim u raspravu sa Zorom i Anom na temu romantike u Srba, ali sam ipak uspeo da se uzdržim. Ne zato što bih im svašta rekao, već zato što su moji prsti u tom trenutku već bili pomalo zalutali, omamljeni, u Zorine kovrdže i bojao sam se da ako je pretvorim u Gorgonu mogu ostati i bez prstiju, a i nje pod njima, što je do tog trenutka bio pravac u kome smo išli i koji mi se naročito dopadao. Pa ipak, kako im ne reći da nisu u pravu, da se kolor slika ne može imati na crno-belom televizoru, da greška nije u nama, tj. samo u nama!?

Povrativši svesti svoje bezobrazne, uspaljene prstiće, premestih ih oko čokanjčeta u kome je još bilo slatke, hladne dunje, i zavalivši se unazad na stolici, predložih eksperiment – ja ću im ispričati priču, istinitu priču šovinistički nastrojenog, konzervativnog, od romantike operisanog i nerentabilnog Homo Balkanicus-a, a one će onda, iskreno, reći šta bi mislile/osećale da se to njima dogodilo. Spremno su pristale, dok se Dušan smejuljio iz svog položaja mudraca, pijane glave oslonjene na zid, svestan njihove nesvesti o tome za šta sam ja sve, u naletu inspiracije, sposoban.

Ispričao sam sledeću priču:

„Dok sam služio narodu i državi u vojsci, tj. u Gradskom zelenilu, ustajao sam svakog jebenog jutra u šest, da bih imao vremena da se rasanim, sredim, popijem kafu i stignem tamo u pola osam. Postojala je ta caka sa prevozom, pošto sam još uvek bio u Skojevskoj, da ako sednem u neki bus u deset do sedam, do Beograđanke ili Hotela Beograd stižem za dvadeset i nešto minuta i u Karađorđevom parku sam na vreme. Međutim, ako uđem u bus minut-dva kasnije… pa, iz njega izađem sat i po kasnije.

Tako, jednog suvog, sumornog, naravno, zimskog jutra, stignem ja na stanicu na vreme, čekam prevoz, cvokoćem, cupkam, zveram u ljude oko sebe, standardno, kad! primetim jednu neverovatno lepu devojku. Ona me, naravno, pogleda, ja skrenem pogled, pravim se blesav, i tako par puta, dok nije stigao autobus, dvadesettrojka, harmonika, matora, promajna. Uđem unutra, sednem odmah posle vrteške u sredini, spreman da dremam, međutim i ona uđe u isti bus i stane, pogađate, baš na ringišpil. Naravno, tad počinje komedija – ja potpuno fasciniran, oduševljen, zaslepljen tolikom lepotom, ne mogu da prestanem da buljim u nju; ona, jel’ te, s vremena na vreme pogleda ka meni i jasno vidim kako joj je neprijatno, ali ništa ne pomaže, ja ne znam šta se sa mnom događa, ne mogu da se iskontrolišem. Mislim da je ka meni pogledala poslednji put kad smo ušli u Požešku. Njoj neprijatno, meni neprijatno, i tako se vozimo u sedam izjutra. Ja sad već buljim u nju bezobrazno, verujem da je tako delovalo, više ne samo fasciniran, nego i pokušavajući da skapiram čime sam fasciniran. A devojka izgleda sasvim… ne obično… ne normalno… već… Ne znam! Savršeno, ali… jednostavno. Jednostavne crte lica, bez onih očiju za upadanje, raspuklilh usana, visokih jagodica, ništa od toga – a prelepa; ne čak ni kao lutkica, porcelanska, crvenih obraza, pa usnica kao ruža ili kako se sve to već opisuje. Frizura isto tako jednostavna – ravna smeđa kosa, malo ispod brade, običan razdeljak, bez šnalica, trakica, gumica, pramenova, čuperaka. Ništa! Na sebi je imala neku običnu rozikastu perjanu jaknu koja je padala do pola guze, izuzetno lepe u onim prostim bledim farmericama, verovatno petstokec i, da fora bude još bolja, patike, pogodi, Ribok klasik, plitke, bele! Znači ništa, sve je tako… jednostavno… obično. Stoji u busu, nema sluške, ne kucka poruke, ne telefonira, drži neke fascikle u ruci i deluje savršeno budno – ne zeva, ne kunja, ništa. Ja, s druge strane, kao lud – crvenim, blam, neprijatno mi, pogledam kroz prozor, pa ne mogu da izdržim nego ponovo u nju. Tako smo stigli i do Beograđanke gde smo oboje izašli iz busa. Samo me je jednom pogledala i mislim da joj više nije bilo dobro, ali je zato meni laknulo kad je krenula ka semaforu, a ja ka SKC-u.

Prolazi taj dan normalno, u kancelariji kao i uvek, kao valjda i u svakoj kancelariji svakog javnog preduzeća, rak mozga, međutim, ja kao u nekom mehuru, ništa me se ne dotiče, ništa mi ne smeta, ništa me ne nervira. Ceo dan sam presedeo sa nekim kezom na licu, blago pogubljen, kao da i nisam tu. Završi se i to, ja se pokupim, odlunjao nešto do Taša, muvao se tamo-vamo, i negde oko dva sata, kod glavne pošte sednem na davdesettrojku, ovog puta kratku. Razmišljam ja i dalje o „onoj devojci od jutros“, te kad bi sad ona ušla u prevoz, te da l’ ću sutra ujutru da je vidim, ili sledeće nedelje, ili ovo ili ono, kad! kod ministarstva finansija, eto ti nje, ulazi u bus! Ona unutra, ja u zemlju. Izgubio se! Ne znam ko sam, gde sam, šta sam. Ništa ja u tom trenutku ne znam, sem da će to biti jedna mučna, i za nju i za mene, vožnja.

Kada sam ukapirao da će ponovo da stoji, sad zato što nije bilo mesta da sedne, meni je prvo na pamet palo da joj ponudim svoje mesto, ali sam, srećom, ukapirao da bi to samo pogoršalo situaciju, pa smo tako nastavili da se vozimo kao i tog jutra. Jedina razlika u te dve vožnje je što je ova potonja trajala dvaput duže. Ali se i dalje ne zna kome je gore. Meni se oči iskolačile, znojim se, preseca me u stomaku k’o pred pismeni iz matematike, suva usta, noge se oduzele, crvenim, a istovremeno u glavi vitlam neku estetsku teoriju, nešto razgrađujem, objašnjavam, shvatam… Da, meni je definitivno bilo gore – u nju je samo buljio neki ludak; ja sam bio u ludilu.

U svakom slučaju, približavamo se mi našoj stanici, pičimo kroz Košutnjak, autobus već dobrano prazan, ali ona i dalje stoji, a ja počinjem da razmišljam te da l’ da izađem stanicu pre ili stanicu posle ili… Ali shvatam da je sve to džabe i bezveze. Onda počnem da razmišljam da li da joj priđem kad izađemo iz autobusa, ali šta bih joj i rekao? Još gore, šta ću kad počne da vrišti i da me lupa onim fasciklama po glavi? Zvaće neko pandure. U tom, autobus staje, ona izlazi, ja dva koraka za njom! Ponadam se sad će ona u suprotnom pravcu, ali jok! Kao da zna gde sam ja pošao! Ja za njom, dva koraka. Kapiram ja da bi se ona rado okrenula, moje nove cipele, k’o za inat, odzvanjaju po betonu, a mene blam. Dolazi ona na raskrsnicu, ja stajem pored nje, čekamo da prođe neki auto, taman krećemo, i ja, u nastupu ne znam kakvog ludila, uhvatim je za rukav i kažem:

– Izvini… ovaj… – podižem ruke kao da joj pokazujem da nisam naoružan; ona razrogačila oči, usne poluotvorene, sleđen izraz lica, a lepa do bola, savršena. – Izvini… Ja… Ovaj… Samo sam hteo da ti kažem da si ti… nešto najlepše što sam ikada video.

Kao da sam upravo zbacio sto kila s leđa, imao sam utisak da ću da poletim, a istovremeno ne mogu da verujem da sam joj rekao „nešto“, da sam je pretvorio u stvar! Čitav trenutak, sto godina, njen izraz lica se ne menja, a onda polako, stidljivo, usne joj se razvlače u osmeh (zubi, naravno, savršeni), oči se opuštaju, malo obara pogled i, nisam uopšte siguran da li sam čuo ili joj sa usana pročitao:

– Hvala. – Stidljivo!

– Ma, ne, ništa. Ovaj, samo sam to hteo da ti kažem. – I… odem. Samo mi se u poslednjem trenutku, tik pre nego što sam se okrenuo, kad sam već započeo taj pokret, učinilo da joj se izraz lica kao malo skupio, kao da se začudila, zbunila.“

Dušan, naravno, koji priču već zna, smeška se samozadovoljno, blago pijan, glave zabačene unazad, oslonjene o zid, a Zora i Ana bulje u mene, razrogačenih očiju, usana poluotvorenih, sa izrazom potpune neverice. Zatim polako, stidljivo, usne im se razvlače u osmeh, oči se opuštaju, one obaraju pogled i odmahuju glavom, mrmljajući nešto u svoje čokanjčiće iz kojih ispijaju dug gutljaj slatke dunje. Ja naginjem svoje staklence i Zora spušta šaku na moju mišicu, drugom rukom obgrlivši mi vrat i na uvo mi šapne, golicajući me kovrdžama:

– To je najromantičnija priča koju sam ikada čula.

Ne znam da li smo se te večeri napili u zdravlje romantičnog Homo Balkanicus-a (mitskog bića), ili iz tuge, Anine i Zorine, što se nisam tog dana okrenuo, upitao je za ime, pozvao na piće, odvukao sa sobom. Ili makar to uradio jednog od tih zimskih jutara kada sam se sudarao sa njom na toj stanici. Bilo mi je jako drago kada su mi rekle da joj je to verovatno ulepšalo dan, nedelju, mesec, celu zimu. I bilo je nepristojno od Dušana i mene što smo popadali sa stolica smejući im se kada su tvrdile da bi one bile presrećne da im se tako nešto dogodi, da o tome, zapravo, sanjaju.

 

Skoro godinu i po dana kasnije, tokom nekog od silnih celodnevnih letnjih razvlačenja po krevetu, Tanja me je upitala:

– Sećaš se one priče koju si mi jednom ispričao, one o devojci u autobusu?

– Sećam se. Da. Šta s njom?

Pridigla se na laktove i pogledala me je pravo u oči, ozbiljna, čvrsta, a zatim upitala:

– Je l’ se stvarno tako završilo? – i ja sam shvatio da je to trenutak u kome se lomimo, u kome ona saznaje da li je jedina, jedinstvena, neprikosnovena.

– Naravno da nije, – odgovorih sa osmehom. – Zvala se Marina, bila je brucoš na nekom od privatnih univerziteta, neki menadžment, neko smaranje. Govorila je kao voditeljka neke od onih paparaco emisija, sva u engleskim i visokoparnim izrazima, pomalo nadobudna i krajnje nezanimljiva mamina i tatina devojčica. Pila je nes i ajs-ti. Nije pušila, nije pila, alkohol, a čitala je neku od onih lakih spisateljica, ne znam više ni koju. Zašto pitaš?

– Ne, samo onako, – reče opruživši se preko mene, priljubivši obraz uz moje srce. – Sve je delovalo nekako previše romantično, čak i za tebe.

Nasmejao sam se glasno misleći o Zori i Ani, o Homo Balkanicus-u. Ne, zaista, čak ni ja nisam toliki romantik da bih mogao, pored Tanje, pored devojke, žene sa kojom sam verovatno baš tada napravio jedno sasvim novo ljudsko biće, negde u sećanju, u nekom skrivenom ćošku svog uma, čuvati neki ideal, neki Bertolučijevski, Trifoovski, zapravo Puškinovski trenutak.

Zato romantičari i jesu tužni. Mi, bradati i dlakavi, mi smo srećni uz Tanje koje se na našim grudima odmaraju, čuvajući nas, gradeći nas, a one – savršene.

 

 

10.09.2011.

2 mišljenja na „PRIČAM TI najtužniju ljubavnu PRIČU

    • stvarnost nema šanse protiv onoga što mi možemo da iskonstruišemo, umislimo… možda sami dajemo draž svemu tome 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s