Hej, ti, a ti još uvijek lijepa! Ljudi ti to još uvek govore ovim hladnim, smrdljivim hodnicima. A zašto i ne bi? Jedino se još tvoja ljepota može odupreti sveopštoj malaksalosti, smrti i truleži koje ovuda gamižu.
Čudno je to. Nađe se čovek tako… u nekoj ovakvoj situaciji i jedino o čemu može misliti…
Vidiš, problem je zapravo u vremenu. Danas, kada mi nismo više mladi, kada vreme više i nije naše, pišu se neke druge knjige, neka druga poezija i proza. Naših je reči davno nestalo. Čak je i ta postmoderna, koja nas je u prvom trenutku i uplašila i očarala, i ona je postala stara, ofucana i izanđala. I nju su pregazili i razneli na četiri strane vetra.
Smešno je to kad malo bolje razmisliš. Nas su pojili Jesenjinom i Majakovskim. Sami smo nekako otkrivali ostale. Sećam se, da bih te upoznao, naučio sam čitavu „Kolajnu“, napamet; da bih te zadržao govorio sam noćima Radičevićevu „Ljubomoru“. U to neko naše, čudno vreme, poezija i proza su se besomučno preplitale, prodirale jedna u drugu, razgrađivale se međusobno. Ubrzo su došle knjige bez poglavlja, zatim i bez pasusa, pa knjige u jednoj rečenici, pa knjige bez rečenica, najzad i knjige bez knjiga i bez pisaca i bez čitalaca. Književnost mi je s godinama postajala sve dalja, kao što si mi se, s godinama, i ti udaljila. Pre pet ili šest godina sam po poslednji put pročitao nešto mlađe od pola veka, nešto mlađe od mene. Ne znam šta. Trenutno su mi u glavi „Kolajna“ i „Ljubomora“.
Tako i ja sada. Pišem kao da se poslednjih pet decenija književnosti nije ni dogodilo, samom sebi zvučim arhaično i prezrelo, gotovo reakcionarno. Liče mi ove moje reči na Boru Stankovića, podsećam sebe na njegove likove, na njihovu žal za mladost. Miris sopstvenog znoja koji sada osećam uvek sam zamišljao i na njegovim muškim likovima, neobrijanim i razdrljenim, zadihanim, polupijanim i zakrvavljnih očiju. Jedino što miris mog znoja trenutno kvare svi ti mrtvi, sterilni mirisi okruženja. Verovatno sve to samo zamišljam, kako se to može osećati moj znoj? Zar ovde? Zar u ovoj situaciji?
A ti, još uvijek lijepa? A zašto i ne bi bila? Kako rasuti onoliko blago? To čak ni vreme ne može. Pesimističan sam trenutno u pogledu vremena. Lagano se pretvaram u sopstvenog oca. Sada tek razumem sve one njegove priče o kratkom životu i dugom umiranju. Naravno, ne slažem se sa njim. Imam neki potpuno suludi utisak da vremena ne može da manjka – iskreno se plašim da ga je previše. Smešno zvuči kada ljudi govore o smrtnosti, prolaznosti, izgubljenim bitkama sa vremenom. Kako ne shvatimo da i ono stari? Da se mora istrošiti? I ono hita nekom svom odredištu, nekoj svojoj konačnosti. Samo je problem što do nje nikako da dođe. Da je završilo svoj put pet, šest nedelja ranije, zar bih sada bio ovde, ovakav? Zar bi ti bila još uvijek lijepa, mesto zauvek lepa? Doduše, tada ne bih znao koliko si istinski bila lepa, nekada, i mnogo pre nego si bila samo meni lepa.
Vreme. Da. Zar je to naše vreme zaista bilo toliko različito od ovoga u kome smo sada? Zašto sopstvenoj deci ne mogu da objasnim, da ih uverim da smo ga i mi nekada nemilice trošili? I šta je to nama u tom vremenu falilo? Danas nam brišu naše vreme. Brišu nas. Naše je vreme po njima rđavo, slepo, tmurno i pogano, i mada niko to ne kaže javno, glasno, i mi smo takvi, mi koji smo dozvolili sebi da u nekim trenucima tog vremena uživamo. Ispadamo smešni sami pred sobom, pred sopstvenim potomcima. Kada im govorimo o našoj mladosti, našim životima, oni nas gledaju kao da im pričamo bajke. Jesu li svi roditelji osuđeni na tu vrstu muklog nerazumevanja, tihog bojkota? Žao mi je samo što se ne sećam kako sam ja u tim trenucima posmatrao svog oca, šta sam mu mislio. Šta smo mi govorili za vreme pre našeg vremena?
I na kraju, od sveg tog vremena (nikada neću reći protraćenog ili bačenog, ne bih te ja mogao razočarati), šta imam kao najjače utiske?
Znam da sam negde usput, u proteklih trideset godina, pojeo svoj akcenat, zajedno sa svojom ijekavicom. Znam da sam, isto tako negde usput požderao sve svoje strahove, ali i našao neke nove. Znam da sam proživeo radosti i više nego što mi pripada, da sam naneo zla i manje nego što sam mogao i mnogo više nego što sam morao. Znam da sam u jednom trenutku poznavao ženu, prelepu ženu, ili kako ti tada rekoh prelijepu đevojku.
Setih se sada Andrića i njegovog pitanja: „Koga li ljubi sada ona mlada žena?“, bila si starija od šesnaest kada smo se upoznali, ali za mene si ti vazda to – mlada žena.
Napolju se smrkava. Meni to i ne čini neku preteranu razliku, svejedno jedva nazirem papir i linije koje po njemu izvlačim. Napolju je valjda već i mrak, ja gotovo slep, a ti još uvijek lijepa.
Obradovao sam se jutros kada sam na hodniku čuo taj glas. Nisam znao da je još uvek ovde. Da sam znao možda bih ga pre svega ovoga potražio, tek onako – da se vidimo, ali sada mi je drago što nikome od mojih nisam dozvolio da me poseti, drago mi je da sam ovde gde ne poznajem nikoga od osoblja. Ipak je prijao taj poznati glas, mada sam u jednom trenutku i bio uplašen da će ući unutra i pročitati šta piše na toj tabli, na krevetu. A onda sam začuo to njegovo pitanje koje me, evo, još uvek drži budnim – priznavanje tebe kao najljepše. Kako sam znao da si to ti? Znaš li ti još uvek ko sam ja? Da li bi me prepoznala na nekom spisku među hiljadu drugih imena? Da li bi iščitala moj identitet sa nekog bolničkog kartona? Sećaš li me se još uvek?
Bilo je smešno videti reakciju kada sam zatržio papir i olovku. Kao da nikome nije bilo jasno šta bilo ko ko je u mom stanju može sada da piše. A oni ne znaju da sam hteo da sastavim kakvu takvu oporuku, nekakav, svojevrsni emotivni testament. Hteo sam deci da napišem par reči, supruzi, možda jednom prijatelju. U mojoj je koži sada nezahvalno biti. I samom mi je neprijatno što svemu ovome moram da prisustvujem i budem svedok sopstvenoj nesreći – sopstvenoj slabosti. Pomišljao sam čak da ne bi bilo loše ni prekratiti sve ovo, ali ne znam zašto od takvih pomisli odustajem – nedostatak volje ili svest o tome da sam fizički nesposoban čak i za to?
Da, htedoh da napišem nešto sasvim drugačije, ali kao i pre trideset godina, tako i sada – ti si jednostavno, graciozno i zadivljujuće prokoračala mojim svetom, zamirisalo je ponovo nešto na tebe, samo na trenutak, ali moćno, jako. A ti još uvijek lijepa!
Ne znam hoćeš li mi verovati, ali ja se još uvek svega sećam. Skoro svega. Samo se ne mogu setiti jesmo li imali ljubavi, jesmo li se voleli. Čini mi se da nismo. Nekako mislim da smo pored sve te strasti, sadružništva i tamo neke kosmološke slučajnosti ili jednostavne lepe sudbine, na ljubav pomalo i zaboravili. Najzad, to mi deluje kao jedino moguće objašnjenje našeg razlaza, našeg neuspeha – sve drugo smo imali. Sada se evo pitam i zašto? Kako to da nismo imali ljubavi? Da sam takvo pitanje postavio pre trideset godina svakako bi spremno odgovorili da smo za nju bili preveliki. Zar ne? Sada mi se čini, zapravo sam siguran da smo samo imali nekakvu iluziju o sopstvenoj veličini, potpuno iskrivljenu predstavu o pojmovima. Zar smo mi sami ikada mogli biti veći od ljubavi?
A, opet, ko zna? Možda je i nje bilo, a mi je jednostavno nismo videli? Možda je zaista tačno da svetlost koja gori dvaput jače, gori dvaput kraće? Nekako, kada mislim na tebe, uvek se prvo setim tvojih nasmejanih očiju, zatim slavljenja našeg rođendana, zatim tvojih poflekanih pantalona i besa zbog toga, pa tek onda u moje sećanje ušetaju tvoji prsti u mojoj kosi, moje usne na tvojima i sve one duge, duge noći provedene pod mojim pokrivačem, uz pitu od jabuka, jaki sir i suvo domaće vino. I naravno, odnekud, sa pitaj boga kojih bogaza, žuti, sav u končićima, ljutkasti duvan.
Moguće je da te u tim trenucima i nisam voleo, ali kasnije, lagano, kako je vreme prolazilo, postajao sam sve svesniji jedne majušne rupice u sopstvenim grudima, nekakve čudno smešne, a možda i smešno čudne praznine. Nakon par godina pokušao sam i da te pronađem, ali bezuspešno – rekli su mi da si jednog jutra otputovala, ni sama ne znajući kuda.
Kasnije, ja sam se primirio, oženio, a onda kuća i deca i sve to tako do danas. Jedino je ta rupica kao pomalo uvek rasla. Ne puno, samo malo. Kad god bi mi ljudi čestitali rođendan, ja bih se zapitao čestitaš li ga i ti meni kao ja tebi – na nekim suludo melanholičnim talasnim dužinama svesti. Tog bih ja dana, tiho, da niko ne primeti, slavio dvostruko taj naš rođendan, kao nekada. Svaki put kada bi se moja supruga naježila pod mojim dodirom ja bih se okretao od nje setivši se tvoje naježene kože pod mojim jorganom. Nerešiva misterija za mene beše da li bih i sa tobom mogao imati tako savršenu decu kakvu sam imao sa njom.
Čudno ide ova moja oporuka. Pomalo arhaično, pomalo patetično, pomalo starački umorno – a ti još uvijek lijepa. Nisam više vešt na rečima. Ne verujem da bi sada moju misao mogla prepoznati među hiljadama drugih. Ne verujem ni da bi mene uopšte više mogla prepoznati, moja draga ti još uvijek lijepa. Pitam se kako izgleda moje već ostaralo i izborano lice pod ovim zavojima. Je li plamenu pobeglo išta od moje prosede kose? Hoće li moje telo imati išta od pređašnje snage u ovim kolicima koja su prineli mom krevetu, ti, još uvijek lijepa?
Uskoro će nam rođendan. Hoće li biti neke čudne igre sudbine ili kosmoloških sila, pa da ga još jednom proslavimo zajedno? Ja ovako deformisan, vremenom izmožden, a ti – još uvijek lijepa!
15.11.2005.
strah od pisanja 